У мени најближем кафићу у Пешти, у који из тог разлога најчешће и одлазим, завладала је тиха, али упорна борба. То је заправо прави мали рат, без поклича, јуриша или канонада топова.

Све је почело врло дискретно и, на први поглед, наивмо. Студенти су у кафић навикли да долазе током раних преподневних сати, док се град још протеже после дубоког сна. Улазе тихо, као да се извињавају што уопште постоје и обично наруче једну кафу, најјефтинију, и затим заузимају столове.

Сати пролазе, кафа се охладила или је испијена, а они и даље седе над својим белешкама или наспрам екрана лаптопа. И тако кафић, мало помало, престаје да буде угоститељски објекат и постаје простор сличан библиотеци, читаоници или дактилобироу, са мирисом еспреса.

Претпостављам да их је газда који, како се касније испоставило има ону врсту практичне интелигенције стечену искуством, дуго посматрао пре него што се одлучио да започне тај тихи рат. Не осуђујем га, јер вероватно није лош човек, али је власник, са природним нагоном да уновчи оно што клијентели ставља на располагање.

Прва његова мета биле су столице. Удобне је, иако нису биле старе, заменио онима са тврдим, дрвеним седиштима, без трунке милости и без икакве идеје о томе да људско тело има кукове, кичму, и ту сићушну жељу да му буде удобно док је овде.

Нове столице су стигле једног зимског јутра и одмах биле распоређене као шаховске фигуре. Газда је стајао са стране и гледао их задовољно, као човек који је управо увео ред у свет.

Првих дана студенти су се врпољили, премештали, устајали, враћали… Неки су одлазили раније, ослобађајући места за следеће госте. Газда је, видело му се то на лицу, већ осећао сласт победе. Али, студенти су људи са посебним даром да преживе сваку непријатност, ако верују да им она доноси корист. Могу да уче и уз буку, у хладноћи, када су глади и усред емоционалне кризе.

И тако су се досетили. Следећег дана су на дрвеним столицама почеле да се појављују зимске јакне, оне дебеле, пуњене и мекане. Постале су јастуци, па су столице преко ноћи изгубиле додељену им функцију растеривача гостију плитког џепа.

Газда, приметивши то, није рекао ништа, али им је врло брзо задао нови ударац. Једног поподнева, као да је неко искључио свет, нестао је WI-FI сигнал, без објашњења или извињења. Није било чак ни оне лажне информације - „у квару је“. Једноставно, нема.

У кафићу је настала тиха паника. Студенти су се у почетку бунили, вртели главама и гунђали. Неки су отишли, с намером да се више не врате. И таман када је газда осетио да се "Божја правда" враћа и да претеже на његову страну, стигао је одговор млађаних гостију.

Они су сада, чешће него пре, почели да користе свој интернет. Хотспот, мобилни подаци 5Г - технологија је стала на њихову страну и убрзо су поново седели у кафићћу мирни, спокојни и задовољни.

Газда је тада схватио једну, за њега важну ствар: студенти нису гости. Они су за њега били окупатори са осмехом. "Нису они ту због кафе, него због стола, утичнице, топлоте и неке врсте заједништва", читао сам му на безвољном лицу.

Трећи потез била је забрана за коју смо сазнали опет без речи, на комадићу пластике, стављеном на сваки сто. Прецртана сличица лаптопа, а испод, за оне који евентуално нису разумели, само две речи: NO LAPTOP!

Није писало зашто, нити је било назначео нешто попут "хвала на разумевању" или "извините". Али, то није било ни потребно, јер је свима било јасно да је газда одлучио да његов локал постане место где се пије, разговара, троши и не остаје дуго.

Студенти су зачуђено гледали у комадиче пластике и у њима видели непријатељске прогласе. Неки су се смејали, а неки се правили да их не виде. Било је и оних који су покушавали да отворе своје лаптопове, дискренто, само напола и накратко, желећи ваљда да покажу да су спремни на компромис. И, на крају, опет су се досетили.

Следеће недеље почели су да доносе таблет уређаје. Елегантно, тихо, без икаквог објашњавања. Правила нису прекршили, јер таблет није лаптоп. И опет је све било по старом. Седели су и учили, уз по једну јефтину кафу и мргодне погледе особља кафића.

То је прича коју, заправо, видимо свуда - у политици, у љубави, у породици, у друштву… Док једна страна жели контролу, друга би слободу; једна верује да има моћ, док друга зна да је њена предност сналажљивост. Моћ уводи правила, а сналажљивост начине да их заобиђе и, кад год може, обесмисли.

Занимљиво је да обе стране, на неки начин, имају право. Газда није филантроп. Он плаћа кирију, порез, раднике, струју, кафу, млеко, музику. Његов кафић није јавна читаоница. А опет, студенти нису богаташи са сопственим канцеларијама. Њихов „радни простор“ је свуда где их нико не приморава да купују сваког сата нешто ново. Њихова стратегија је економија преживљавања.

И сада, док седим ту, посматрам ту игру мачке и миша и питам се шта ли је следеће… Можда ће газда укинути утичнице? Можда ће да пусти музику толико гласно да студенти ни сопствене мисли неће моћи да чују? Можда ће да уведе столове без равне површине, као у неким модерним кафићима где се све клати, па ти се чини да се и живот тетура заједно с чашом? Можда уведе „минималну потрошњу по сату“ или почне да пушта пушта мирис свеже испечених кроасана у интервалима од по петнаест минута, како би психички сломио оног ко се задовољава само једном кафом?

Одговор студената тада би могле да буду слушалице које неутралишу буку или учење уз књигу уместо уз таблет. Показало се да је човек биће које ће увек наћи начин да остане тамо где му је, макар и привремено, лакше. Макар и уз вишесатно сркутање једне једине кафе, ако се нема за више.