Господин Нико је у жестокој борби надјачао све противкандидате за ту позицију, између осталих и Алексу Руса, који је имао одличне препоруке и све потребне квалификације да у наредне четири године представља нас, Србе у Мађарској, у Скупштини Републике Мађарске. Будући посланик Нико је победио и Игора Руса, кандидата који се појавио у последњем тренутку и до краја запетљао ионако замршене односе међу члановима Скупштине, па се управо тако, на крају, господин Нико наметнуо као једини кандидат прихватљив за све стране.

До ове победе Нико није дошао лако. Његовој победи су претходили бројни састанци и растанци, разговори, консултације, паузе за кафу, паузе за размишљање и, наравно, паузе за свађу. У атмосфери узаврелих емоција и дубоког међусобног неповерења, показало се да је једини заједнички именитељ свих страна управо – Нико. Тако је, демократским путем и уз пуни консензус да се ни око чега не можемо сложити, рођен кандидат који никоме не смета, јер не постоји.

Представимо, дакле, нашим читаоцима тог господина о коме се мало зна, који живи скромно и далеко од очију јавности, а који ће представљати нас, Србе у Мађарској, у изазовним годинама које нам следе. О његовој биографији можемо рећи тек толико да је у свему доследан: ништа није завршио, нигде се није истицао, ни за шта се није борио и – што је најважније – никада није заузео став који би некога могао да увреди или узнемири.

Морамо се, додуше, помало критички осврнути на његов радни морал. Господин Нико није херој рада. Узимам себи смелости да прогнозирам како његова нога неће крочити у Мађарски парламент. Нико тамо неће ићи. Нико неће представљати интересе Срба у Мађарској, Нико се неће борити за наша права, Нико неће радити на томе да отклони опасност која нам прети због пропалих пројеката у Сегедину и Батањи. Нико неће подносити предлоге, неће постављати питања, неће учествовати у расправама. Његова активност биће доследна, стабилна и предвидљива: Нико и Ништа, наиме, иду руку под руку и не могу један без другог.

С друге стране, господин Нико је веома скроман човек – то му морамо признати. Он је спреман да тај посао за добробит наше заједнице одради без било какве материјалне надокнаде. Нико, дакле, неће примати вишемилионску посланичку плату, Нико се неће возикати великим службеним аутомобилом, Нико неће имати персоналног асистента. Нико се неће хранити по повлашћеној цени у чувеном бифеу Парламента. У времену опште штедње, господин Нико се показује као најекономичније могуће решење – макар за мађарске пореске обвезнике.

Господин Нико је, наиме, нико и ништа, као што му и име каже. Па зашто онда овако нашироко пишемо о њему, као да је стварна личност? Зато што нас неодољиво подсећа на неке од наших мањинских „политичара”, који, додуше, о себи мисле не само да су Неко, него и да су Бог и батина. Док је Нико барем скроман и искрен у свом непостојању, ови други упорно инсистирају на сопственој величини, иако за собом не остављају ништа осим згаришта.

Једног лепог дана ће можда неко од тих људи заиста и ући у тај чувени Мађарски парламент, и тада ће се господин Нико из наше приче отелотворити, добити руке, ноге, труп и главу – али не и кичму и образ, јер то ни прави господин Нико не може да има. Већ га видим пред собом: онако сав надувен, личи на велики, сјајни балон у оделу, с краватом. Споља гладак, а изнутра празан. Што је више ваздуха у њему, то ће заузимати више простора, и бити осетљивији на сваки убод игле стварности.

У односу на њега, правог, чак и овај наш измишљени Нико с почетка приче делује као сасвим прихватљиво решење.