У последње две године српска заједница у Мађарској живи у некој врсти пограничне зоне између заједништва и политике: формално смо „једна екипа”, а у пракси „позиција” и „опозиција”. А чему смо то тачно супротстављени?

Било је занимљиво присуствовати првом овогодишњем заседању Скупштине Самоуправе Срба у Мађарској. Ми новинари, који смо читав ток седнице посматрали са стране, имали смо утисак да гледамо филм који се, баш кад постане узбудљив, нагло и ничим изазвано прекида – без расплета и без објашњења.

Наравно, нико нас посматраче ништа не пита. Политика има своју логику, често тешко разумљиву онима који у њој не учествују. Али, то је управо оно што ме брине: кренули смо прилично опасним путем као заједница – почели смо да се понашамо као да смо две политичке странке. Логика страначарења и логика очувања једне мале националне заједнице нису исте – у многим аспектима су чак супротстављене. Зато смо се и нашли у ћорсокаку из којег сада, помало неспретно, као ракови, покушавамо да изађемо, ходајући уназад.

У последње две године српска заједница у Мађарској живи у некој врсти пограничне зоне између заједништва и политике: формално смо „једна екипа”, а у пракси „позиција” и „опозиција”. А чему смо то тачно супротстављени? Не размимоилазимо се идеолошки, и – наравно – не делимо се по националној основи. Па, о чему се ту онда ради? Да није, којим случајем, реч о сукобу личних интереса? Одговор нека свако потражи сам. Не желим у овом тексту никога да критикујем, нити да доливам уље на ватру која се већ довољно разбуктала. Са сопственим истинама, тумачењима и сталним „нама” и „њима”, нећемо далеко стићи. Хоћу само да нагласим једну ствар: негде између статута, рокова, редовних и ванредних седница, опструкција и пауза које се претварају у прекиде, изгубили смо оно што је темељ сваке људске сарадње – узајамно поверење.

Поверење је чудна ствар: тешко се стиче, лако губи, а када једном нестане, не враћа се ни гласањем, ни правним тумачењима. Али може да се поново изгради. Полако. Упорно. Понекад на седници, понекад на заједничком ручку, уз кафу, или једним једноставним телефонским позивом некоме са ким дуго нисте разговарали, иако припадате истој заједници. Није лако, поготово ако су увреде биле тешке, па и личне. Али, вреди покушати. Имамо у својим редовима доста квалитетних, паметних и талентованих људи, чак изненађујуће много у односу на наше бројчано стање. Где би нам био крај кад бисмо се слагали макар мало боље него рогови у врећи?

Верујем да нада постоји. Али она не долази сама – на њој мора да се ради. У том светлу, избор кандидата за српског представника у Мађарском парламенту није пуко кадровско питање, већ тест зрелости заједнице. Можемо ли, у ретко повољној ситуацији која нам се изненада указала, донети одлуку која никога не боли, а од које корист имамо сви? Бићу отворен: сматрам да је Алекса Рус у овом тренутку идеалан кандидат. Не само због стручних квалификација, међународног искуства и знања, контаката на највишем нивоу, него и зато што није био део наших унутрашњих сукоба и деоба. Поштују га и цене сви, и управо је то у нашој подељеној заједници највреднији капитал.

Без умањивања заслуга и квалитета било ког другог кандидата, искрено мислим да је ово боље решење него каквом смо реално могли да се надамо – или какво смо својим понашањем заслужили. Као да нам неко шаље јасну поруку: доста је било свађа, време је за сарадњу.

Признајем, у целој ситуацији има и дозе апсурдног хумора. Таман смо се понадали да нешто може бити једноставно, а ми смо, као по навици, успели да га закомпликујемо. Посебно је иронично што су два понуђена кандидата из исте угледне фамилије, па се наш раздор, изгледа, спустио и на „молекуларни” ниво. Мало нас је, али кад се делимо онда смо темељни.

Лично немам ништа против ни једног од предложених кандидата. Упркос томе, мислим да је решење очигледно: постоји опција коју сви могу да подрже чисте савести, без губитка образа, без осећаја пораза. Не као победу једних или других, већ као почетак поправке односа међу нама.

Зашто не бисмо, бар једном, олакшали себи живот? Решимо једно важно питање консензусом – па онда кренимо даље, стрпљиво, корак по корак, путем поновног успостављања поверења и сарадње.

Милан Степанов