Хладно, кишовито и сиво зимско јутро, без трачка сунца слика је која је просечног Сентандрејца, било да је потомак славних Срба из времена Велике сеобе или не, дочекала на Главног тргу наше српске северњаче у недељу пре подне. Све до тренутка док није закорачио у елегантно и витко здање Благовештенске цркве, на коју се са обе стране наслања велелепни комплекс Српског црквеног музеја.

Јер, ту, на том месту дочекао га је божански и непоновљив пој Дивне Љубојевић, чувене солисткиње, врхунског извођача српске црквене и православне духовне музике, која је током приватне посете Мађарској за време свете литургије скромно стајала у певници и својим певањем онима који су имали срећу да тог дана присуствују богослужењу пружила неописив и сасвим уникатан осећај јединства у вери, духовности и припадности српском роду.

Светосавље у Сентандреји, као једној од важних духовних тачака нашег народа, се тако пројавило у својој пуној снази, а опет скромно и смерно пред величином светитеља  коме можемо да захвалимо аутокефалност, државност, српске школе, језик, идентитет и културу.

Управо то је у надахнутој беседи истакао сентандрејски парох о. Војислав Галић , након што је пререзан славски колач и благосиљано жито, а његове речи дотакле су срце и душу свих присутних верника:

,,Сви знате како је од краљевића Растка постао смерни монах Сава, подвижник светогорских манастира и испосница. То звучи као легенда, но све што није човечанског порекла, што није продукт природе, него је божанског порекла, узвисује се изнад људске логике и може се разумети само и искључиво срцем, љубављу. Јер љубав је и била покретач самога Господа да усади у младога Растка клицу највеће ревности према Богу и своме роду. Силазећи са трона земаљске славе он следује божанским речима које кажу: да се обучете у смерност која уздиже. Заиста, Господ наш Исус Христос показао нам је једини пут којим се стиже до царства Божијега. То је пут смирења. (...) Томе путу следовао је Свети Сава, али колико год да се он смиривао, Господ га је толико више уздизао. А када је уздигнут до највећег црквеног чина, архиепископства, не штедећи труд сагледао је тадашње стање тадашње српске цркве и у њој вернога народа и кренуо да га обнавља из темеља. Да га учи правим вредностима, да у њему учвршћује Христа, да га упућује на пут спасења. Једном речју, да у нестабилном, младом хришћанском народу српском роди снажну и непоколебљиву веру, која ће на његовом делу изнедрити светлу културу каквој би позавидели многи народи, који су у цивилизацијском смислу у минулим временима можда били и испред нас. Свети Сава је то учинио са смишљеним планом, градивши цркве и манастире, васпитавајући свој народ, који је при тим црквама и манастирима стицао неопходно знање о својој вери, припадности и култури. То су били они центри знања које би ми данас идентификовали као школе. Зато и школска наша деца на овај дан припремају рецитације, дају програме посвећене Светом Сави  и његовом делу да би се одужила својом љубављу и пажњом њему, који је дао темељ свакоме истинскоме знању  и учењу у нашему народу.”

С. М.