Јутрос ме је пробудио онај ретки, али препознатљив осећај дубоког, тихог задовољства. Као да ми је нека невидљива рука, с висине, благо додирнула раме и шапнула да нисам погрешио. Моjи пријатељи, саборци у том истом труду, јављају ми да их прожима иста тиха радост.

А шта смо то, заправо, урадили? Покушали смо да, како знамо и умемо, пробудимо оно најбоље у човеку, што никада није уистину ишчилело из њега, већ се само сакрило у сенку пред налетом нечовештва. Поново смо кренули да трагамо за племенитошћу, за добротом, за врлинама које, када се оснаже, могу да постану најјача брана у очувању менталног здравља.

Средство нам је била иста ова технологија коју често кривимо да нас удаљава. Сада нас је, међутим, повезала. Основали смо затворену Фејсбук групу радозналих и креативних душа из Мађарске, Србије, Швајцарске, Хрватске и других средина, и у групним видео-разговорима почели да отварамо теме које нас највише боле и најдубље дотичу. Говорили смо о самопоуздању, мотивацији, поверењу, емпатији... А овога пута смо покушали да разумемо зашто се најчешће и најжешће сукобљавамо управо са онима који су нам најдражи. Саветовали смо се, слушали предавача и једни друге, проналазили путеве који воде ка унутрашњем миру.

Не очекујемо да тим нашим месечним сусретима преобразимо свет, али верујемо, свим срцем, да га после сваког нашег разговора чинимо за нијансу бољим местом за живот нас самих и свих који нас окружују. Је ли то мало? Можда јесте, неком ко величину мери по броју, а не по дубини. Али ми знамо да свака реч коју ту изговоримо, свака мисао коју поделимо, помера у нама невидљиву границу између светла и таме и погура нас, макар за корак, ка оном бољем у нама.

Иако би се, на први поглед, могло очекивати да осуђујемо „лоше момке и девојке“ из свог окружења, који су се у недостатку праве професије и занимања извештили за лов у мутном, ми смо им заправо захвални. То су они што, уместо да спајају, деле људе који их буџетским новцем плаћају да их уједињују, што, заслепљени себичношћу и својим болесним амбицијама, лажу, краду, завађају и понижавају. Њих има свуда, па и у српској заједници у Мађарској. И управо њима ми, парадоксално свему овоме, дугујемо захвалност. Јер, да није њих, можда никада не бисмо пронашли једни друге, не бисмо препознали потребу да се окупимо, да разговарамо и лечимо, и себе и друге, искреним, отвореним речима. Чинимо то без исписивања и испостављања било каквих рачуна, исплата или наплата хонорара и дневница, конкурсног или било каквог другог новца, од којег обично почиње и којим се све завршава у круговима шире заједнице.

Зато, искрено хвала тим несвесним покретачима нашег буђења. Упркос њиховим неделима, ми смо пронашли свој пут и, оснаживани присуством нових, драгих лица, настављамо да пловимо пуним једрима, ка вишим менталним, духовним и креативним хоризонтима, који се и сада, а на крају свих крајева, једино рачунају.