Јожеф Санто из Српског Ковина у Мађарској, годинама је осећао да у његовој породичној прошлости постоји нешто недоречено, што га повезује са временом у којем су овде живеле српске трговачке, лађарске и занатске породице. Тај осећај није имао јасно историјско утемељење, све донедавно, када је открио своје српско порекло.

Јожеф Санто, рођен 1971, по националности Мађар, грађанин Српског Ковина, дужи низ година се интересује за археологију, историју и архитектуру града у коме су живели и његови преци. Сусрет договарамо у ковинском кафеу „Кадран”, на обали Дунава који гледа на Арпад мост који спаја стари град са новим. Та друга страна се зове Балвањош, по једном месту поред банатског Ковина. Кафе је у старој српској кући где се чува спомен плоча на којој пише презиме Радовић. Јожефова радозналост није настала случајно, нити је ограничена на академско интересовање, она потиче из дубоког, унутрашњег осећаја да је град око њега чудесно слојевит, да његове улице, куће и зидови носе приче које нису у потпуности испричане.

Санто је годинама осећао да у његовој породичној прошлости постоји нешто недоречено, нешто што га повезује са временом у којем су овде живеле српске трговачке, лађарске и занатске породице. Тај осећај није имао јасно историјско утемељење, све донедавно.

Прошлогодишњи сусрет са рођацима из Америке показао се као преломни тренутак. Управо тада је откривено да једна грана породице води српско порекло. Кроз причу и фотографије дошло се до имена прабабе, Мартинчевић која је Српкиња удата за Јожефовог прадеду Санта. Она је умрла у Америци и са собом је однела једну породичну причу. Тим открићем, дуго присутан унутрашњи осећај добио је своју потврду.

Јожеф Санто није само истраживач прошлости, он је мост између некадашњег Српског Ковина и његове савремене, мултикултурне стварности. Бави се организацијом туристичких манифестација у граду и на тај начин приближава странцима овај занимљиви градић. Једна од ових манифестација се одржава почетком јануара и окупи више стотина људи на Дунаву. Углавном, млади, здрави људи се осмеле да уђу у хладну дунавску воду, слично обичају Срба да пливају за богојављенски крст. После изласка из воде, ови људи се загрле. Тај призор је величанствен, готово библијски, као крштење, као поновно рађање заједнице.

Његов син, Милан је завршио Српску основну школу у Ловри, а тренутно је у Српској гимназији „Никола Тесла” у Будимпешти. Јожеф Санто обожава српску музику и ужива да пева. Ловрани га зову „рођак”, а он се у том селу осећа као код куће.

Реците нам нешто из историје Српског Ковина што Вас посебно интересује.

Српски Ковин су у 15. веку населили и основали избегли Срби из банатског Ковина, тада важног трговачког места. Они су још од ранијих угарских краљева били повлашћени. На основу тих привилегија имали су право на самоуправу и на развој занатства и трговине. Ослобођени су били плаћања пореза и разних дажбина. То им је омогућило да већ у 15. и 16. веку развијају напредно трговачко и занатско место у Српском Ковину. Њихове привилегије су потврђивали и каснији владари, али под турском влашћу они су били изложени прогонима, те су почетком 17. века на својим шајкама допловили до Ђура и Коморана. Ђур је свега четири године био под Турцима, а шајкашко седиште Коморан никад није освојен од Турака. Преласком становништва из Српског Ковина у Ђур и Коморан, војнички сталеж је освежен бројним угледним грађанима, који су допринели процвату ових градова.

Поред историјских књига, Вас занимају и старе мапе, породични грбови, материјални трагови једне културе у нестанку.

Све ме то занима. Да изнова могу да бирам занимање, одабрао бих да будем археолог. Пре неколико година копам рупу у мом дворишту за једну воћку и ископам некрополу 3.500 година стару са урном. Дошли су археолози музеја Арпад и утврдили време, као и то да је у непосредној близини, на брежуљку, иза улице Бем археолошко благо бронзаног доба. Ово није анегдота, то је само чињеница која нас је подсетила да понекада и не треба „дубоко копати”, а да нас чекају оваква открића о народима који су много, много пре нас живели на Чепелском острву. Земља памти кораке оних који су пре нас живели и стварали. У њеном тлу почивају живописне културе, тихе, али постојане у сведочењу о прошлости. Историја је такође интересантна. На пример, у Српском Ковину је црква Успења Пресвете Богородице била духовни и културни центар Срба. Под Османлијама (16-17. век) Срби у Ковину задржавају веру и самоуправу. После 1686. и ослобођења Будима, Ковин улази у састав Хабзбуршке монархије. Срби остају значајан део становништва, али током 18. века почиње њихово постепено исељавање и асимилација. Срби у Српском Ковину били су: трговци, лађари, виноградари, занатлије, носиоци јаког еснафског живота. У 19. веку Срби постају мањина, али и даље чувају своју црквену општину и школу. Српски Ковин је једно од најстаријих српских насеља у Мађарској, кључно место српске духовне историје.

Архитектура Српског Ковина је такође инспиративна и указује на различите фазе развоја града.

Архитектура Српског Ковина (Ráckeve) је један од најбољих материјалних трагова некадашњег богатог српског трговачко-грађанског слоја у средњој Мађарској. Српски Ковин није био сеоско, већ полуградско трговачко место. Српска четврт била је близу Дунава, рукавац оријентисан ка лукама, складиштима, пијаци. Парцеле су биле уске и дубоке, куће оријентисане ка улици, економски објекти у дубини. Слична градња је као и у Сентандреји и Будиму. Масивни зидови, једноставна фасада (споља скромно, изнутра богато). Ковин још увек има много сачуваних српских трговачких и грађанских кућа из 18. и 19. века. Преко ових објеката се најбоље види богатство српских породица. Већина ових кућа су на главним трговима и главним улицама. Обично приземне или једноспратне са дугачким фасадама ка улици, са великим капијама које су служиле за улаз кола. Ту су живеле богате српске породице (трговци вином, житом, лађари). Грађене су у стилу касног барока или класицизма. Красе их пиластри на фасади, профилисани венци, лучни улази и декоративни елементи. Српске куће у Ковину нису биле само за „становање”: оне су имале економска дворишта, подруме за вино, магазине за жито. Оне које су биле ближе Дунаву су имале излаз ка води за лађаре, тако да је и архитектура била прилагођена за дунавску трговину.

Колико су се куће промениле са променом власника?

Са асимилацијом Срба, куће мењају власнике, губи се идентитет градитеља. Многе куће и данас стоје, али се не зна њихово порекло. Српски Ковин је: један од најбољих примера српске грађанске архитектуре и балканске традиције средњоевропског стила материјални доказ да Срби у Мађарској нису били само сељаци, већ богати трговци, лађари и интелектуалци.

Кажете за себе да носите „духовне матрице предака”(lélek lenyomat), шта то за Вас значи?

Свако од нас носи своје претке у себи и то је својеврсни душевни „отисак”. Душа памти доживљаје и искуства, носи у себи метафоричке трагове, духовне и емоционалне. То су наслеђени начини осећања, реаговања, туговања и радовања, нешто што није записано у језику или образовању, већ у дубљем слоју личности. Зато неко може да не говори српски, а да зна да запева српску песму, јер тај осећај припада наслеђу, не знању. Пре него што сам конкретно дознао да у мени има српске крви, ја сам то осећао. Све што је носила та историја, култура, фолклористика, мене је неодољиво привлачило. Прошлост није нестала, него се притајила у зидовима, у именима улица, у сенкама дворишта. Ја могу пуном душом да доживим Српски Ковин, град мојих предака у коме су многе судбине и љубави испреплетене.

И дан данас волим да одем на српске балове у околна места где још има Срба, да играм и певам до зоре. И заруменеше се образи, отрже се глас из душе и Јожеф Санто запева усред „Кадрана” „Иди, иди несанице...” Разлеже се песма сетна пуна чежње и љубави.

Интервју са Јожефом Сантом је реализован уз преводилачку помоћ проф. Лазара Которчевића. Хвала Јожефу, хвала Лазару!

Разговор водила: Славица Зељковић