Пише ми Ивана. Пита да ли сам био на Кипру и како је тамо. Они би, каже, ишли почетком пролећа. Лепо је, одговарам. Вода је топла и никада није хладно. Лијандери и палме где год крочиш. Али, ја сам се те године са Кипра вратио тужан, са само једном сликом пред очима. Локални водич, Мађарица удата за кипарског Грка, испричала ми је како су 15. јула 1974. године, након турског заузимања северног дела острва, разорене многе грчке фамилије, па и породица њеног садашњег мужа.

Његова мајка Марија имала је још двоје деце. Испратила их је на ђачку екскурзију, на север земље, не слутећи шта ће се догодити само пар дана након њиховог одласка. Сећала се како ју је ујутру пробудила узнемирујућа вест са радија. Северни део државе је блокиран. Контролу су преузели наоружани локални Турци, уз подршку војске из њихове земље, понављао је глас са радија.

Под изговором заштите турске мањине, почела је војна инвазија и за собом је остављала разорене домове, спаљене успомене и неизбрисиву тугу. Грчке породице које су генерацијама живеле на северу, морале су у тренутку напусте све што су знале. У селима и градовима завладали су страх и неверица. Мајке су по улицама дозивале децу, а очеви трагали за породицама иза барикада.

Северни Кипар постао је рана на телу острва, подељеног бодљикавом жицом и тишином. Иза војних барикада остали су само нада натопљена сузама и питања на која нико није давао одговоре. Земља и њени обични, мали и добродушни људи, остали су разапети између две истине и страдања.

Марија је одмах села у аутомобил и пожурила у мало место на обали, како би сина и ћерку вратила кући. Међутим, када је стигла, војници су јој наредили да се одмах врати, јер су, како су рекли, сва деца са екскурзије безбедно враћена својим домовима.

Марија је, вративши се, затекла празну кућу. Ни тога дана, а ни касније, није сазнала шта се догодило са њеним старијим сином и ћерком. Иста судбина задесила је и њене суседе, пријатеље и многе суграђане. Тога дана је у турском делу Кипра, без икаквих трагова, нестало неколико стотина грчких малишана.

Мештани су говорили како су деца одведена у Турску, како им је тамо промењен идентитет и како су потом продата, али није било никога ко би те претпоставке могао да потврди. У многим породицама је тих дана завладао вечити мук.

Марија је од тада на трпезаријски сто свакога дана износила још два тањира, две кашике, две виљушке, два ножа и две чаше. Никада није престала да верује да ће јој се деца вратити.

– Нека тањира, наићи ће моји у време ручка, знам ја – шапутала је.

До последњег даха свога живота упирала је, кажу, поглед пун љубави, стрепње и наде, низ пуст сеоски макадам.

Драган Јаковљевић