Такмичења међу компанијама у капиталистичким друштвима, поготово у условима глобалне економије где свако од свакога зависи, имају једну незгодну особину: тешко се могу се добити средствима која с економском логиком имају мало или нимало везе.

Војни притисак, санкције, тајне службе, геополитичке игре, тарифни зидови и политичке уцене могу успорити процесе, али не могу заменити оно што у капитализму на крају увек пресуђује – способност да се производи боље, јефтиније и ефикасније од конкуренције.

Сједињене Државе су то некада знале боље од било кога. Аутомобил је био материјални симбол америчке индустријске моћи, средње класе и модерности. Зато је чувена реченица да је „оно што је добро за Џенерал Моторс добро и за Америку” дуго звучала уверљиво. Проблем настаје онда када оно што је краткорочно добро за корпорацију постане дугорочно лоше за друштво и потрошаче – а на крају, и за саму компанију.

У својој популарној књизи „23 ствари које вам не кажу о капитализму” Ха-Џун Чанг управо на примеру „Џенерал Моторса” показује како се индустријски лидер може претворити у финансијски конгломерат који зарађује на све могуће начине, изузев на начин који је једини логичан: непрестаном иновацијом и конкурентним ценама. Дугорочна цена такве стратегије је увек иста: такве компаније полако али сигурно заостају за конкуренцијом. Бекство у финансијске услуге, лобирање, заштитне мере и куповину конкурената само привремено могу да прикрију основни проблем: неспособност да се по приступачној цени направи квалитетан производ. Када је 2009. године у "Џенерал моторсу" завеса пала, испоставило се да ни деценије протекционизма нису биле довољне да замене иновације. Компанија је, додуше, у току стечајног поступка спасена од стране амерчике владе, али никада више није успела да успостави преходну доминантну позицију.

Данас се, од стране америчке и ЕУ администрације, иста логика примењује на електрична возила, али и на читав низ других индустрија. Уместо убрзаног улагања у производњу батерија, мрежну инфраструктуру и јефтинију енергију, Вашингтон и Брисел бира царине, забране и моралне апеле. Резултат је познат: потрошачи плаћају скупље аутомобиле, индустрија добија лажни осећај сигурности, а технолошки јаз се – упркос свему – повећава.

Слична је ситуација и у областима које се везују за будућност, попут вештачке интелигенције. Док се на Западу воде политичке и безбедносне расправе о „обуздавању” Кине, Пекинг убрзано гради електроенергетску мрежу, повећава производњу струје, контролише значајан део ланца снабдевања ретким металима и развија хардверску основу без које нема озбиљне АИ индустрије. Серверима и дата-центрима треба стабилна, јефтина енергија и развијена инфраструктура. Ни тај развој се не може зауставити политичким притисцима или демонстрацијом војне силе.

Сличан образац видљив је у соларној индустрији, производњи батерија, телекомуникацијама и брзим железницама. Свуда где је Кина стекла предност, то није урадила „подривањем система”, већ систематским улагањем, прихватањем краткорочних губитака и дугорочним индустријским планирањем.

Запад је, насупрот томе, често бирао брзи профит и административну заштиту постојећих играча. Зато није изненађујуће што чак ни блиски савезници, попут Канаде, нису спремни да бесконачно плаћају цену америчког протекционизма. Национални интереси имају ту незгодну навику да се појаве онда када идеолошка или савезничка дисциплина постане прескупа. Када дође до избора између скупе политичке лојалности и приступачне робе и технологије, економија обично победи.

Закључак је једноставан, готово баналан: ако Америка и Европа желе да се такмиче с Кином, морају да раде оно што су некада радиле најбоље – да производе ефикасније, квалитетније и јефтиније. Аутомобиле, батерије, чипове, софтвер, енергију.

Економски раст ривала не може се трајно зауставити неекономским средствима. Може се само одложити тренутак када постане јасно – а тада је већ касно – да је рат вођен погрешним оружјем, и да је рачун, као и увек, стигао потрошачима и савезницима.

Милан Степанов