Мале, свакодневне догодовштине имају велику вредност, јер се језик кроз њих учи спонтано, без страха од грешке у окружењу које децу стално охрабрује да говоре, питају и размишљају. Грешке јесу део учења језика, а не препреке у учењу, јер кроз њих деца показују да размишљају и повезују појмове, ослањајући се на сопствену логику.

Српски језик у ловранском вртићу и школи није само предмет већ и средство свакодневног споразумевања. Деца овде долазе са различитим предзнањима српског језика, нека га говоре, нека га мешају са мађарским, а нека се са њим тек упознају. Управо зато, овде настава и васпитно–образвни рад захтевају стрпљење и креативност, а резултати се најчешће виде кроз спонтане и врло често смешне ситуације које остају у лепом сећању и деци и одраслима.

Вртић и школа имају кључну улогу у учењу језика, јер у најранијем узрасту деца усвајају језик најприродније-кроз игру, комуникацију и непосредно искуство. Учење српског језика у лоранском вртћу и школи носи са собом бројне изазове, али ипак има много више топлих и духовитих тренутака које педагози радо записују и често препричавају.

Кроз бројне теме из методике упознавања околине, радећи са децом добијали су се занимљиви одговори виђени очима детета. На тему воће, васпитачица показује слику шљиве, али један дечак упорно говори - свиња. Колико год га васпитачица српљиво исправљала, он њу „исправља“ певајући добро познату песму, како је он разумео „Крушка, јабука, свиња“, потпуно сигуран у свој одговор. На следећој теми, породица, васпитачица показује слику породице, а исти дечак говори „Знам ја шта је на слици! То је боровница.“

Посебно занимљиви одговори појавили су се на теми „Наше забавиште“. На питање ко је на слици (Никола Тесла, по коме школа и вртић носе име) низали су се одговори: Никола Тесто, Никола Зоричин (муж од колегинице), Никола, ја га знам од негде… Дечја машта и повезивање различитих појмова надмашују очекивања одраслих.

Код учења просторија у кући, деца су показала логику на свој начин: Где спавамо? - Спаваћа соба. Где се купамо? - Купаћа соба.

Деца често опонашају васпитачице и њихове реченице, па се тако у игри може чути: „Молим лепо да соба буде цакум-пакум“

Током прославе државног празника сва деца су била свечано обучена у беле кошуље и црне панталоне или сукње. Међутим брат и сестра, који заједно похађају вртић, пронашли су најзабавније место-купатило са мокрим плочицама од прања руку. Док је васпитачица пресвлачила брата у канцеларији, сестра је искористила тренутак и појела чоколаду намењену васпитачицама за целу седмицу.

У школи где деца већ разумеју и говоре српски језик, хумор и духовитост су честа појава. Док учимо и анализирамо песме, стихове и строфе један се дечак убацује: „Учитељице, ова строфа је права катастрофа“. Обрађујући једну причу, ученике је заинтересовало да ли за свако женско име има и мушка верзија имена. Учитељица им је објаснила да за доста имена има, али не и за свако, те су почели да се нижу примери: Миљана/Миљан, Јована/Јован, Бојана/Бојан, Ивана/Иван… у том тренутку је један дечак почео гласно да се смеје уз питање: „А за женско име Јелена да ли је мушка верзија Јелен, окрећући се према другарима и изговарајући и на мађарском szarvas“? У том тренутку је учионицу испунио громогласни смех.

Ове мале свакодневне догодовштине имају велику вредност јер се језик учи спонтано, без страха од грешке у окружењу које децу стално охрабрује да говоре, питају и размишљају. Грешке јесу део учења језика , оне нису препрека у учењу јер кроз њих деца показују да размишљају и повезују појмове ослањајући се на сопствену логику. Њихови духовити одговори говоре о томе како се језик у ствари гради и учи корак по корак. У овом заједничком путовању кроз учење језика васпитачи и учитељи су стална подршка и подстицај да деца говоре језик без страха од грешке. Захваљујући тој подршци деца стичу сигурност и слободу изражавања, па је тако и учење српског језика једно позитивно искуство за све.

Радослава Мазалица