Становник пештанског кварта Корвин постао сам пре петнаестак година, на крају своје пете, и надам се коначне сеобе по овом граду. До тада сам дуж читаве Будимпеште годинама трагао за местом које бих могао да назовем својим домом.

Непосредно пошто сам се доселио, урбанисти су почели да мењају лице тог дела пештанског Јожефвароша. Нестајале су читаве улице са зградама грађеним крајем 19. века и своја места уступале блоковима модерних здања, за чије се станове говори да се топлом водом напајају из подземног термалног језера. То је учинило да се Корвин данас по изгледу веома мало разликује од насеља која су, према замислима инвеститора из арапског света, у исто време добили још неки велики европски градови, укључујући и Београд.

Када је пре неколико година почело рушење велике и прилично очуване старе зграде недалеко од моје улице, нисам могао да се не упитам ко то и зашто чини. Тачно је да је то здање у протеклим деценијама било видно неодржавано, можда и са скривеном намером, али је изгледало очувано, па га уз извесна улагања није било немогуће обновити. Ипак, надлежни су одлучили другачије и та кућа је нестала.

Док сам посматрао раднике како скидају цреп по цреп, а потом уклањају један по један зид, било ми је јасно да са њима ишчезава и једно време. Односи у неповрат успомене на људе који су се ту рађали, живели, радовали, туговали и умирали. Ја их нисам познавао, али верујем да у овом граду још има оних који их се сећају и којима, можда, и данас нешто значе. Породичне фотографије некадашњих станара су још висиле на зидовима, живописно омаланим по некадашњој моди.

Вечерас, док шетам са мојим кућним љубимцем Микијем по том крају, пред нама се изненада указује велика пословна зграда, изникла на месту жуте куће. Вишеспратно здање са фасадом од стакла пркосно доминира тргом и пропиње се пут неба. Уредно поплочана околина оплемењена је малим вртом, са украсним биљкама, клупама за седење и обележеним местом за пушаче.

Док се радознало приближавам улазу, поглед ми застаје на скромном обележју, на којем пише: „На овом месту налазила се кућа у којој је рођена, одрасла и живела Ирен Пшота (1929–2016), једна од највећих глумица које је Мађарска имала.”

У том тренутку, неко иза мојих леђа дубоким гласом проговара: „Чему се то чудите, комшија?”

Окрећем се и видим бескућника у поодмаклим годинама, каквих је Пешта у последње време пуна. Седа на клупу и из торбе вади флашу неке жуте течности сличне ракији.

„Није лепо то што су урадили, али будимо срећни што није горе. Могли су, на пример, да се направе луди и не напишу ништа, зар не? Све би било у реду и нико сем неколико нас који смо овде живели, не би знао то што сада и ти знаш”, каже и отпија гутљај.

Одобравам његове речи климањем главом и настављам даље, јер ми је јасно да овај човек у мени види целовечерњег саговорника. Али, не чиним то зато што ми је досадан, већ зато што желим да у сећању сачувам ону Ирен Пшоту коју сам познавао из њених представа, филмова и телевизијских драма. Све што би ми о њој рекао пијанац који ју је можда и познавао, вероватно би носило сенку великог знака питања, какве обично имају приче људи попут њега.

При одласку, окрећем се још једном и видим како ме бескућник и даље са занимањем посматра.

„И упамти, ничему се не треба чудити, јер све једном нестане! Куће, слике, људи...”, довикује ми, док се припрема да од клупе начини себи постељу за ову ноћ. „Заувек остају само ретки, који ти дотакну душу. Али њих чуваш на сигурном...”

Застајем на тренутак у очекивању да бескућник доврши своју мисао. Видевши то, он потрча према мени, а онда нагло стаде. Полако ми се приближи и рече:

„Видим, питаш се где је то место... Није далеко, пријатељу. У срцу.”