Главно геополитичко питање на почетку нове године гласи: да ли међународни правни поредак уопште још постоји? Док рат у Украјини и даље бесни, побуна у Ирану је све крвавија, а Венецуела стоји на раскршћу, Сједињене Државе заузимају све агресивније позиције широм света, не обазирући се претерано на међународно право, већ просто користећи право јачег.

Почетком јануара, америчке специјалне јединице су, у драматичној ноћној операцији, извеле десант на Венецуелу и заробиле председника Николаса Мадура. Председник Трамп је поручио да ће САД привремено „преузети контролу над Венецуелом” како би осигурале „безбедну и поштену транзицију”, уз мали „бонус“: америчке нафтне компаније ће ући у ту земљу и експлоатисати њена огромна нафтна поља. Независни аналитичари називају ову акцију оним што јесте – актом империјалистичке агресије. Вашингтон сада без устезања демонстрира да Јужна Америка спада у његово двориште, и спреман је да то право зацементира силом.

Чувени амерички економиста Џефри Сакс примећује да Америка „у преносу уживо” растаче темеље међународног правног поретка, додајући да је Вашингтон показао докле је спреман да иде, те да би следећа мета могла бити Гренланд. Заиста, само неколико дана након венецуеланске драме, Гренланд, аутономна територија под суверенитетом Данске, изненада се нашао у фокусу Вашингтона. Трамп тврди да је Америци потребан Гренланд, ради њене безбедности. Он није искључио ни могућност да га освоји војним путем, штавише, цинично је констатовао: „можда ћемо морати да бирамо између узимања Гренланда и очувања НАТО-а”, стављајући до знања данским савезницима да је спреман да жртвује и сам темељ колективне безбедности Запада ако му се супротставе на том леденом острву.

Реакција Копенхагена била је једнако оштра. Данска премијерка Мете Фредериксен упозорила је да би напад САД на Гренланд значио крај НАТО-а: „Ако САД одлуче да нападну једну НАТО земљу, све би пропало – и НАТО, и читав поредак након Другог светског рата”.

Овакве критике очито мало значе тренутној америчкој администрацији. Бела кућа поручује да је „званични став владе САД да Гренланд треба да буде део Сједињених Држава”. Трампов саветник Стивен Милер без устезања тврди да нико „разуман“ у Европи не би ризиковао сукоб са Америком због Гренланда. Другим речима, рачунају на то да ће се савезници уплашити и попустити. Ипак, чини се да је ова криза пробудила Европу из летаргије. Скандинавске и балтичке земље већ дискретно појачавају војно присуство на северу континента. Ни Кремљ ни Пекинг нису могли замислити бољи поклон од овога: раскол и самоуништење Запада сопственом вољом.

Да ли је америчка инвазија Гренланда заиста могућа? Звучи као научна фантастика, али независни посматрачи упозоравају да више ништа није незамисливо. „Немојте се чудити ако се то деси, Трамп је то најављивао у више наврата”, каже Џефри Сакс.

Истовремено, на Блиском истоку гори: талас жестоких протеста потреса Иран, где је у обрачуну демонстраната и режима већ пало преко 500 жртава. Техеран оптужује „стране елементе” за распиривање побуне и прети нападима на америчке базе и на Израел ако се Вашингтон усуди на директну војну акцију. А Доналд Трамп је запретио да ће „ускочити” ако иранске власти крваво угуше протесте. Још један фронт на видику? Није немогуће.

Да ли је ово сумрак поретка успостављеног после Другог светског рата? Многи сматрају да јесте. Европљани, традиционални савезници САД, налазе се у небраном грожђу: док покушавају да одрже јединство против Русије у Украјини, иза леђа им се ваља потенцијални разлаз са Вашингтоном. Неки тихо призивају „Буђење Европе“, гурајући идеју стратешке аутономије – јер ако НАТО више не значи заштиту, мораће сами да размишљају о одбрани својих вредности, па можда и својих територија. Свет клизи у опасно стање где не важи више ништа, сем права јачег. Можда је најбољи резиме дао управо Џефри Сакс: „Америка је постала ратна машина која самовољно цепа Повељу Уједињених Нација.”