У самом центру Будимпеште, у Ваци улици налази се троспратна зграда у којој је некада био дом Српског девојачког васпиталишта у Будимпешти - „Просветни храм Св. Мајке Ангелине - Ангелијанум“. Многи пролазници не знају историју ове зграде. Она стоји као тихи подсетник да човек може оставити трајно наслеђе које надживи време.

Крајем 19. века ово здање је изградио Лазар Дунђерски (Сентомаш, 25. март 1833 - Србобран, 13. јул 1917), српски трговац, велепоседник, индустријалац и добротвор. Поред бројних задужбина, он је у зграду Ангелијанум приложио најпре 100 000 круна, а потом још 150 000 круна, што је према данашњим параметрима вишемилионски износ, гледано у еврима. Овај новац је био сасвим довољан да се изгради и опреми школа, као што је Ангелијанум, и то на врло високом нивоу. Дунђерски је заправо обезбедио институцији огромну финансијску стабилност, што је било заиста редак и импресиван подвиг у то време.

Иницијативу су дале Српкиње из Будимпеште и њене околине које су оформиле 1898. године у Текелијануму Српску православну женску задругу Свете Мајке Ангелине, са жељом да оснују девојачко васпиталиште у Будимпешти за српске девојке које су у том граду похађале средње, више или стручне школе. Света Мајка Ангелина је заштитница женског монаштва и образовања.

Новчана средства су дали и патријарх Георгије Бранковић, епископ будимски Лукијан Бранковић, као и жене из најугледнијих српских грађанских породица у Пешти и Будиму. Васпитни завод је започео рад школске 1904/1905. године, привремено смештен у српској црквеној згради у Ваци улици 66. По завршетку наменске зграде Свете Мајке Ангелине у Ваци улици 63, године 1908. завод је пресељен у новоизграђено здање, где је васпиталиште деловало све до избијања Првог светског рата. У међуратном периоду приходи од зграде коришћени су за доделу стипендија српским ученицама и студенткињама.

Архитекта зграде је Пал Липтак (Lipták Pál), зграда је рађена у стилу касног историцизма са елементима сецесије (типично за Пешту почетка 20. века).

На горњем делу њене фасаде и данас постоји мозаик са ликом св. Мајке Ангелине, изграђен по цртежу сликара Паје Јовановића (1859-1957), једног од најистакнутијих сликара 20. века.

Мозаик је рађен у византијско-православној традицији и није декоративни додатак, већ идејно средиште фасаде, око кога је архитектонски грађен концепт. Овим решењем архитекта је постигао спајање грађанске архитектуре и сакралне симболике (визуелни идентитет зграде као православне установе у католичко-протестантском градском окружењу).

Лазар Дунђерски је био један од најзначајнијих српских задужбинара крајем 19. и почетком 20. века. Његов значај за Ангелијанум огледа се у финансијској и моралној подршци коју је пружио овој институцији. Ангелијанум, као школа или културна установа, требала је финансијску стабилност да би могла да настави рад и прошири своје деловање.

Задужбински мотив Лазара Дунђерског био је најпре културни и образовни. Он је сматрао да је духовни развој младих кључ за јачање српског народа и националне свести. Подршка Ангелијануму била је начин да се овакви идеали остваре.

Занимњиво је да су за Саборну цркву у Новом Саду, супружници Лазар и Софија Дунђерски су купили велико звоно тешко 2666 килограма. Звоно је током Првог светског рата скинуто да би било преливено у топове аустроугарске. Подигао је од 1892 - 1895. године у Новом Саду нову зграду позоришта у дворишту његовог хотела „Код царице Јелисавете“ у Новом Саду (данас је то хотел „Војводина“), и поклонио га Друштву за Српско народно позориште. Изгорело је до темеља 1928. Пројекат позоришта је радио инж. Владимир Николић, који је, подсећања ради, пројектовао у Будиму Епископску палату. Данас као успомена обе ове велелепне грађевине су само макете, једна у позоришту - у СНН у Новом Саду, а друга у музеју у Сентандреји.

Након смрти кћерке љубимице, Ленке 1895. (којој је посвећена најлепша песма у српској књижевности „Санта Марија дела Салуте“), Лазар Дунђерски се још више посветио хуманитарном раду. Тако је 1896. године дао прилог од 5000 форинти за “Фонд Св. Саве“ у исто време, одвојио је 1000 форинти за Фонд српске новосадске гимназије „као спомен на своју рано преминулу кћерку Ленку. Приложио је 50 000 круна будимпештанском санаторијуму краљице Јелисавете, за туберкулозне болеснике, а током балканских ратова Црвеном крсту у Србији и Црној Гори 30 000 круна. Као велики патриота и донатор Српском привредном друштву Привредник је поклонио 100 000 круна за Српски девојачки интернат у Загребу. Била је то његова накнада, као члана Управног одбора  Српске банке у Загребу. Помагао је Српски учитељски конвикт у Новом Саду 1913. године, са 1000 круна прилога.

(Наставак у следећем броју)

Славица Зељковић