Српска самоуправа у Зуглоу (XIV кварт Будимпеште), годинама уочи божићних и новогодишњих празника приређује изненађење својим бирачима и пријатељима, па је тако било и овога пута.

Ове године чланови ове самоуправе, на челу са Ксенијом Сушић Марков, организовали су јпрограм у сали Куће цивила. У сарадњи са Српским позориштем у Мађарској приказана је „музичка представа о заузећу Европе” под насловом „Професору јављам! (Европа је наша…)”.

Изузетно занимљив програм базиран је на тексту, тачније на сећањима из младалачких дана Милана Руса, који са посебним поштовањем и жаром говори о популарном, нажалост већ покојном, професору Антуну Кричковићу – сакупљачу фолклорне грађе Јужних Словена у Мађарској, легендарном кореографу, као и оснивачу и руководиоцу некадашњег Централног народносног плесног ансамбла „Луч” у Будимпешти. Текст је био пун досетки, хумора и јединствених доживљаја из давних седамдесетих и осамдесетих година, уз обавезне алузије на лепе девојке које су очарале како Милана Руса, тако и остале мушке чланове „Луча”.

На самом почетку програма, приређеног у вечерњим сатима 13. децембра, о историјату српског позоришта на духовит и занимљив начин говорио је књижевник Драгомир Дујмов. Он се присетио почетака позоришног живота код Срба почетком XIX века. Најзначајније представе те епохе свакако су „Црни Ђорђе или заузеће Београда од Турака“ од Иштвана Балога, приказана на мађарском језику са српским песмама у пештанској Рондели, као и Коцебуова „Крешталица” на српском језику, у преводу Јоакима Вујића – оца српског театра, изведена на истом месту у сарадњи са тадашњим Мађарским позориштем. Дујмов је потом навео бројне представе које је приредио и режирао Милан Рус, драмски уметник и директор Српског позоришта у Мађарској. У свом излагању истакао је да је Милан Рус у српску позоришну културу увео три нова жанра: пасију, рок-оперу и оперету у класичном смислу тих појмова.

Потом је уследио музички део програма. После сваког одељка мемоара Милана Руса, које је на веома занимљив начин читао познати драмски уметник Петер Бенке, следила је музичка нумера. Те вечери чуле су се песме свих тринаест признатих народности у Мађарској. Током незаборавног програма окупљена публика уживала је у песмама и виртуозно изведеној музици Жужане Частван (вокал), Милана Руса (хармоника, вокал), Иштвана Шукија (виолина) и Бранимира Ђорђева (удараљке, вокал).

Публика је познате песме певала заједно са извођачима, а у једном тренутку заиграло се и популарно македонско оро „Македонско девојче”. Било је и импровизација: на позорницу су позвани Христос Петридис и Ана Кохут Батлер Пајет да отпевају по једну песму. Први „гост” извео је популарну грчку песму „То псоми ине сто трапези”, док је „гошћа” отпевала српску народну песму „Ој, јаворе, јаворе”. Иако изненађени, обоје су песме извели изузетно лепо, на велико задовољство публике.

После успешно изведеног програма, који је одушевио посетиоце, уследила је богата закуска са балканским специјалитетима, коју је припремио Срђан Сремчевић.

На крају ваља напоменути да су се позиву Српске самоуправе у Зуглоу одазвале бројне месне народносне самоуправе, као и представници Градоначелничког уреда у Зуглоу.

Иначе, пва српска самоуправа издала је брошуру под насловом „Почеци српског позоришта”, aутора Драгомира Дујмова.

Д. Д.