Свет у којем се трагедија мора снимити да би била „права“, јесте свет у којем бол мора да се докаже. Сузе као да не вреде ако нису снимљене, а јунаштво не постоји ако није постало видео-снимак.

Када дискотека плане и из ње се проломи запомагање које запара ноћ, када људи почну да гину, у човеку се отвара простор за нешто суштинско, инстинктивно и сурово искрено. У том тренутку све што носимо у себи – наши рефлекси, вредности, страхови, осећања припадности или отуђености – све излази на површину. Тада оно што чинимо постаје истина о томе ко смо. Зато није споредно питање: зашто су многи те ноћи, док су људи горели у дискотеци у Швајцарској, извукли своје мобилне телефоне и снимали?

Ти тренуци били су више од моралног посрнућа. То је психолошки симптом епохе; не једног човека, већ колективног стања, једне тихе болести цивилизације смештене у екран. То је болест која не боли нагло, већ отима део по део унутрашњег бића, све док од човека не остане само његова пројекција, док душа не постане садржај за дељење, а емоција филтер за екран.

Људи данас као да више не живе живот, него га документују. У тој замени улога, из искуства у слику, из присуства у репрезентацију, догађа се психолошки лом: изнутра смо све празнији, а споља све „повезанији“. Али то повезивање није оно људско, органско, крхко и топло. То је дигитална мрежа која паралише, уместо да спаја.

Телефон у руци у тренутку трагедије није случајан. Он је научени рефлекс и није само питање генерације, већ структуре свести. Ми више не перципирамо стварност директно; све мора да прође кроз екран, кроз објектив, кроз уређај. Екран је постао ново чуло, а у неким случајевима и замена за савест.

У дубини психе, снимање трагедије је чин контроле. Свет се распада, људи умиру, а ти снимаш. Тиме ствараш лажни осећај моћи. „Ја сам овде, ја бележим, ја постојим.“ Снимак не тражи ни одговорност, ни делање. Он је форма учествовања без последица.

И ту долазимо до кључне тачке: снимати уместо помоћи је начин да избегнемо стварност, да побегнемо из тела које би морало да потрчи и ризикује. Лакше је стајати и гледати кроз објектив, мање напорно и ризично је бити сведок него учесник, постати архивар туђе смрти уместо онај који помаже у невољи. Али та лакша опција оставља ожиљак. Психолошки, особа која у таквом тренутку не делује, а могла је, остаје заробљена у кругу „пост-фактум“ кривице, у сећању које ће јој се враћати, у ономе што није урадила.

Друштво које подстиче зависност од екрана гаји људе без корена у стварности, који у тренуцима кризе не знају где да гледају, шта да раде, како да буду људи. Њихов поглед није усмерен ка другоме, већ ка екрану и то није само питање технологије, него пре свега смисла. Шта је за нас стварно? Где се одвија живот? Да ли још верујемо да човек човеку може да помогне или само верујемо у виралност, у видљивост, у реакцију?

Свет у којем се трагедија мора снимити да би била „права“, јесте свет у којем бол мора да се докаже. Сузе као да не вреде ако нису снимљене, а јунаштво не постоји ако није постало видео-снимак. У том свету, када пожар крене, мало ко трчи, сви снимају, јер скоро нико више не зна како да буде храбар, али зато многи знају како да буду гледани.

Можда је најстрашније од свега овога то што уопште нисмо изненађени. Не чудимо се више, навикли смо се. Припремили смо се, колективно, на свет у којем људскост није нешто што се подразумева, већ је изузетак. У том свету се помоћ не подразумева, већ је нормално да се туђа невоља снима. То нечуђење је оно што најдубље разоткрива колико смо далеко отишли.

Али, упркос свему, можда није све изгубљено. Човек, као биће парадокса, способан је и за најдубље суноврате и за најузвишеније подвиге. Можда је управо у тој срамоти коју осећамо док гледамо такве снимке оно што би могло да нас пробуди. Постоји тиха нада да ће нас поглед ка тој мрачној сцени људи с телефонима, док други умиру, натерати да се упитамо: „Где сам ја док људи горе, док свет пропада?“ Ако нас то питање довољно заболи, можда ћемо следећи пут, у некој другој пламеној ноћи, спустити телефон и закорачити напред, макар то, за почетак, и не било много више од искреног покушаја.