Мрежа ходника, пећина и тунела, коју становници мађарске престонице називају Будимским лавиринтом, обавијена је слојевима историје, легенди и људских судбина.

Док хиљаде туриста из читавог света свакодневно шетају старим, романтичним улицама Будимпеште, фотографишући раскош Будимског дворца и панораму Пеште на коју се са будимских брда пружа јединствен поглед, већина и не слути да се испод њихових ногу крије још један град, тамнији, хладнији и далеко тиши од оног којим ходају.

 Мрежа ходника, пећина и тунела, коју становници мађарске престонице називају Будимским лавиринтом, обавијена је слојевима историје, легенди и људских судбина. Ова подземна варош је током векова често служила као склониште, али је била и затвор, болница, скровиште за краљеве и разне бегунце, логор за непожељне, а према легенди, био је и место заточења Влада Цепеша, озлоглашеног Дракуле. И све то, испод самих темеља Будимског дворца, симбола моћи и историје Мађарске.

Подземне мреже тунела и дворана настале су делом природним путем, јер су термалне воде којe вековима обликују будимска кречњачка брда, својим деловањем створиле низ пећина. Али људска рука их је кроз историју проширивала, копала дубље и повезивала их у мрежу, намењујући им практичне улоге.

Током средњег века, пећине су служиле и као складишта, хладњаче, па и винотеке. Записи из 13. века, спомињу да су у време најезде Татара, грађани Будима користили подземне просторе као склоништа.

За време османске окупације (1541–1686), тунели су додатно проширени, а легенда каже да су турски војници користили пећине за чување оружја и као импровизоване затворе за заробљенике. И данас се могу чути приче о томе како су неки заробљеници, пре него што су заувек нестали, последњи пут виђени како улазе на „црна врата” у дворишту будимске палате.

Најзагонетнија и свакако најпопуларнија легенда везана за Будимски лавиринт јесте она која каже да је управо овде био заточен Влад Цепеш, влашки кнез познат по бруталним методама кажњавања и човек којим је ирски писац Брам Стокер био инспирисан када је крајем 19. века писао свој роман о Дракули. Према тој легенди, Влад је, након што је пао у немилост мађарског краља Матије Kорвина, бачен у мрачне ходнике испод Будимског двора, где је провео више од једне деценије.

Иако историчари полемишу о томе да ли је Цепеш био утамничен баш ту, или пак у Вишеграду, на северу Мађарске, за локалне водиче и посетиоце то није ни важно, јер је прича жива, одише мистеријом и савршено се уклапа у амбијент хладних и влажних ходника, препуних паучине и чудних сенки.

У једној од просторија лавиринта и данас се налази воштана фигура Дракуле који седи у тамници, с ланцима на ногама и погледом који као да прати сваког посетиоца. Туристи који у пратњи водича обилазе то место, неретко тврде како осећају неке „чудне мирисе” или да чују „куцање из зидова пећине”, уверени да „камен памти све”.

Током Другог светског рата, подземље Будима је добило нову улогу и тада постаје ратна болница. У време опсаде Будимпеште 1944–1945. године, када је град био под непрекидним бомбардовањем совјетских трупа, хиљаде људи су потражиле спас управо у овим ходницима. Болничари, лекари и цивили радили су у практично немогућим условима, без струје, са веома мало воде и лекова и огромним бројем рањеника.

Током каснијег хладног рата, систем тунела је проширен и тајно претворен у нуклеарни бункерски центар, спреман да заштити државни врх у случају атомског напада. Тада је овај простор био опремљен филтерима за ваздух и воду, генераторима и залихама хране. То је разлог што је и данас само мањи део овог система отворен за јавност, док је остатак затворен и има статус војне тајне.

У доступном делу лавиринта, посетиоци добијају свећу, којом осветљавају себи пут кроз мрежу ходника од камена, док се око њих чује шуштање воде која се слива низ зидове пећина. Они храбрији могу да се пријаве за ноћни обилазак, када их у подземљу очекују глумци и аниматори, који глуме духове, чуваре затвора, па и самог Дракулу.

Један посетилац из Белгије нам је, након обиласка, рекао да није веровао у легенде, али да је, док је стајао подземљу у дубокој тишини, јасно чуо куцање из зида.

Подземни свет Будима, међутим, није само атракција, већ и историјски значајан простор који се стално открива и истражује. Археолози, историчари и спелеолози још не знају тачан обим његових мрежа, већ само претпостављају да је реч о више десетина километара, махом неистражених ходника. Међу стручњацима има и оних који верују да су ови системи повезани са старим виноградима, некадашњим затворима и црквама у околним насељима.

Драган Јаковљевић, Политика