У традиционалном српском православном календару, Туциндан се обележава два дана уочи Божића и представља један од најзначајнијих дана припреме за велики хришћански празник. Иако се у савременом начину живота његово обележавање често своди на симболику, Туциндан је вековима имао важно место у породичном, духовном и обичајном животу.
Овај дан, познат и као Туце, некада је био посвећен општим припремама за Бадњи дан и Божић. У домаћинствима се сређивао животни простор, припремало брашно за мешење, сакупљало жито, суво воће, ораси и слаткиши који ће се на Бадње вече бацати по слами расутој по поду. Ови обичаји били су нарочито значајни за децу, али су истовремено имали снажну симболику призивања благостања и обиља.
Предмети који се припремају на Туцинданкао жито, ораси, суве шљиве, јабуке, нису били случајни. Сваки је имао симболичко значење: жито – живот и трајање, ораси – здравље, јабуке – плодност, суво воће – издржљивост и благостање.
У народним веровањима, Туциндан је био и дан када се водило рачуна о понашању и односима унутар породице. Сматрало се да тог дана не треба ништа износити из куће, како се „не би износила срећа“, али и да је важно измирити дугове и обавезе, како нова година не би започела у задужењу
У кући је требало да влада мир, без свађе и тешких речи, јер се веровало да ће се таква атмосфера пренети на целу годину која долази.
Деца су на Туциндан имала посебну улогу. Негде се веровало да дете које прво уђе у кућу тог дана доноси срећу, док су се деци често давали ораси, јабуке или мали новчићи као симбол здравља и напретка.
Такође деца на Туциндан никако нису смела бити тучена. Народ је веровао да би се у супротном појавили чиреви, али је иза тог веровања стајала и јасна порука, да свако дете у празничним данима треба да осети сигурност, радост и пажњу.
У неким крајевима Србије, вечера на Туциндан није се служила за столом. Храна се износила на под, а глава куће седела је окренута ка истоку. Прво су се стављали со и бели лук, као заштита, а затим хлеб, пасуљ, купус, риба и друга посна јела, јер Божићни пост још траје.
Назив празника потиче од старог обичаја припреме божићне печенице. Некада се животиња „туцала“ — ударала ушицом секире преко груде соли положене на чело, како би се ошамутила пре клања.
На Туциндан се најчешће припремала прасетина за божићну трпезу, мада је у појединим крајевима печеница била и јагње или млада овца. Живина се ређе користила, јер се веровало да „кљуца и баца земљу иза себе“, што је симболично тумачено као назадовање домаћинства. Месо се, по правилу, није пекло истог дана, већ на Бадње вече, када се свечано уносило у кућу.
Туциндан се уједно поклапа и са даном Светог Наума Охридског, ученика Ћирила и Методија, кога је народ поштовао као исцелитеља и заштитника. И та духовна димензија празника доприносила је осећају смирености и припреме за велике дане који следе.
Данас, у модерним становима и ужурбаном ритму, многи од ових обичаја живе само у сећањима и причама старијих. Ипак, Туциндан и даље има своју тишину, свој мирис припреме и ону посебну атмосферу када се зна да је Божић близу, а дом треба да га дочека чист, сложан и пун наде.
Жаклина Богдановић