Да почнемо једном темом која није везана за политику. Управо је завршена традиционална сликарска колонија у „Кругу”. Како је било, колико сте задовољни и који су планови за будућност?

Ова година је била помало специфична, пошто колонију нисмо одржали у летњем периоду. Обично је то прва недеља јула, али пошто конкурси нису могли да се реализују пре јула, колонија је одложена. То је био догађај мањег формата него што би био лети – пошто се преко лета може радити и у башти цркве Светог Ђорђа у Будимпешти – али је био исто тако интензиван осећај радити заједно са колегама, размењивати искуства. Ја нисам само организатор колоније, него и учествујем у њеном раду. Били су присутни колеге из Србије и Мађарске, тако да је колонија била интернационална. Оно што је, чини се, инспирисало већину учесника, био је један факултативни програм, посета изложби Вилијама Блејка у Музеју лепих уметности. То је очигледно оставило печат на већини радова насталих током колоније.

Ја сам помислио да их је инспирисало и вече о Табану, у „Златном јелену”.

То је било при крају колоније и зато је мањи број колега дошао тамо. Међутим, то је било интересантно искуство, јер смо пре тога разговарали о томе шта је „Златни јелен” и зашто се то тамо дешава.

Можда ће их то инспирисати неки наредни пут за неко ново дело?

Па, следеће године вероватно, пошто је ово била седамнаеста колонија, а следеће године нам је „пунолетна” – осамнаести пут ћемо је организовати. Надамо се, пошто су конкурси сада на време расписани, да ће се то одвијати у већ традиционалном, устаљеном термину.

Пређимо сада на политичке теме. Пред крај године, одржано је заседање Скупштине ССМ, и многе важне ствари за српску заједницу су покренуте са мртве тачке. То заседање је деловало конструктивно, што је мање изненађење након турбулентног периода који му је претходио. Да ли је то најава успешније године и боље сарадње на нивоу читаве заједнице?

Ја не мислим да је то неки преокрет. Радије бих тај период од претходних неколико месеци назвао политичком реакцијом. Не сматрам да је то био корак уназад. Од избора 2024. и од оснивачке седнице, нисмо тежили томе да рушимо, него смо се припремали од Скупштине до Скупштине. Добар део садашњих чланова Скупштине, било у опозицији или у позицији, били су скупштинари и у претходном циклусу. Неке ствари вучемо из прошлог периода, и од првог момента сви желимо да те проблеме решимо. То нису проблеми одређених људи, па да нећемо тиме да се бавимо, него су проблеми читаве заједнице.

Многи чланови наше заједнице ми кажу да смо оптерећени конфликтима личне природе, да су се неки људи посвађали, и да би, кад би се они помирили, тензије смањиле. Да ли се слажете с тим виђењем, или има ту и других аспеката?

Ситуација није баш толико једноставна. Мислим да нису у питању лична трвења, него један сложени процес решавања замршених пројеката који су у једном моменту упали у дубоко блато – један чак и дословно. Та изградња је била осуђена на пропаст, пошто је у једном моменту донето низ погрешних одлука. То не значи да је неко од самог почетка био злонамеран или да није хтео да се ти пројекти заврше. Ја тврдим да нико од људи који су тада били скупштинари није сео у Скупштину са циљем да ти пројекти пропадну, него са циљем да се, на крају, када те школе буду готове и ти пројекти завршени, сви заједно радујемо и будемо поносни на то.

Кажете да нико није намерно направио проблем, него су само донете погрешне одлуке у доброј намери. Међутим, на последњој Скупштини сте се сви сложили, и позиција и опозиција, да у вези са једним од тих пројеката треба поднети кривичну пријаву против непознатог починиоца. Због чега?

Зато што је процес такав. То су државна средства, државни новац који је делимично утрошен у пројекте, али није утрошен онако како је то планирано. Извођач има своју верзију приче, а имају је и људи који су водили пројекат. Ми, као скупштинари, нисмо стручњаци. Нико од нас није грађевинац или стручњак за реновирање школа. У периоду док нико није указао да постоји проблем, изградња се одвијала и добијали смо позитивне информације да радови напредују, да је извођач решио проблем нестабилног тла шиповима и да се ту нешто конкретно дешава. Када смо сазнали да изградња мора да стане, јер су средства потрошена и да је пројекат у ћорсокаку, тада је већ било касно.

Имамо један други пројекат који је обимом мањи, али је проблем, у неку руку, већи, пошто је неко потписао и пријавио пројекат као готов, обрачунао новац, а када одете у Батању и уђете у ту фискултурну салу, видите да то није ни допола готово.

Има ту више проблематичних аспеката, и са правне стране. Зато је и поднета пријава.  Не са циљем осуде, него да бисмо се оправдали и кренули испочетка. Мора да се покаже шта је урађено и, ако недостаје новац, где је тај новац. Самоуправа има обавезу да средства која су добијена, а нису утрошена наменски, врати држави. Значи, пријава мора да се поднесе; без тога се ССМ, као правно лице, не може оправдати у вези са тим пројектом.

Покренули сте ствар и чини ми се да постоји нека заједничка визија како ће се све то привести крају. Како ви сада видите шансе да у догледно време имамо завршену фискултурну салу у Батањи, школу у Сегедину, и да то заиста постане понос читаве заједнице – да се ти простори напуне животом, децом?

Завршетак ових пројеката у интересу је и мађарске државе, која је те пројекте подржала. Нико не жели да све то и даље пропада. Зато се и кренуло у правцу да се пројекти заврше. У Батањи ћемо наставити с радовима уз помоћ румунске заједнице, што ја лично не сматрам погрешним. Ако румунска заједница добије део зграде у власништво то и њих обавезује да учествују у заједничким трошковима и подели обавеза. Поставило се питање да ли је у овој ситуацији могуће задржати сто посто власништва. Очигледно је да то није могуће. Ствари су постављене тако да морамо да прихватимо да и румунска заједница учествује. И румунска заједница мора да прихвати да неће имати своју посебну салу, него да ће заједно са Србима користити заједнички простор. Гледано из перспективе једног малог града као што је Батања, мислим да је то рационално решење.

Окренимо се сада будућности. Видите ли могућност за унапређење сарадње на нивоу Скупштине ССМ и читаве српске заједнице? Можемо ли стићи до толико жељеног и помињаног заједништва?

Ја бих се вратио на тај бојкот, који у принципу не би имао никакав ефекат, да један члан позиције у једном моменту није одлучио да иступи и да буде „језичак на ваги“, како сам каже. Не сматрам да је бојкот био проблем; можда је отворио неке нове могућности за нове дијалоге. Однос снага је сада 7–7–1, пошто се Слободан Никић поставио и према „Кругу“ као према позицији. Није „прелетео“, да тако кажем, него је поставио услове да се нормализује рад, међуљудски односи, и односи унутар Скупштине. Ово је створило услове да се седне за сто и да се направе договори, око тачака дневног реда, око напретка, јер мислим да за годину дана, колико је самоуправа могла да напредује, то није у потпуности учињено, између осталог и зато што нико није сто посто испоштовао оно што смо сви обећавали на изборима.

На пример?

Па, на пример, сарадњу. Значи, иако смо сви говорили да је сарадња неопходна, у овом циклусу у томе нисмо били успешни – ни позиција ни опозиција. Сада смо се свели на те три групе, али бих ја, можда помало идеалистички, највише волео да заиста говоримо о петнаесторо људи који се договарају око неких заједничких идеја.

То би било дивно, јер, гледано са стране, стварамо ружну слику о себи према спољашњем свету, у тренутку када је тај свет позитивно настројен према нама.

Мислим да ми нашу ситуацију видимо помало преувеличано, зато што је посматрамо из унутрашње перспективе. Моје искуство је да и у другим заједницама постоје слични проблеми. Ми као заједница, некоме ко долази са стране, делујемо врло компактно, добро организовано и активно, барем у првих месец дана. Међутим, када се ти људи мало боље упознају са унутрашњим животом заједнице, онда виде и те супротности, неслагања. Мислим да конфликт као такав не треба негативно посматрати. Расправа може само да помери ствари са мртве тачке. Не морамо да се слажемо око свега. Мислим да људи често желе неку идеалну слику, у којој је све бајно и сјајно, сви се грле и сви се воле. Али, ако погледамо свет око нас или историју човечанства, то је немогуће.

Слажем се с вама да је конфликт део људског друштва. Питање је само да ли је то конфликт личне природе или је реч о расправама око различитих идеја, концепција. Можда би, након превазилажења личних размирица уз кафу,  и размимоилажења принципијелне природе била лакше решива.

Чини ми се да многи од тих људи иза кулиса већ пију ту кафу и разговарају. Тако је то и у „великој” политици, али и у овој нашој „малој“. Било је, наравно, неслагања током ове године, јер се, рецимо, нисмо сложили са принципом потпуне смене свих људи са свих могућих позиција. Цела та прича се, по мојој и нашој процени, гурала тако да се „упакује“ у неки наизглед правни оквир, и да се иза одређених одлука, па чак и изјава које су се тицале високих функционера, сакрије, да тако кажемо, тај лични моменат, све под неком законском формом.

Да то конкретизујемо, пошто ви радите и у нашој школи „Никола Тесла“, која је наша најважнија образовна институција. Каква је сада ситуација у „Тесли“ и другим школама, и каква је позиција новог руководства – да ли сте задовољни, видите ли напредак или потребу за неким напретком?

Па, сигурно да има потребе за напретком. Ми видимо „Теслу“ јер тамо радимо. Нажалост, не видим ситуацију у другим школама. Не знам на који начин функционише садашње руководство, али мислим да и они сматрају да је ово поново неки прелазни период. Оно што видим као проблем јесте то да многе наше институције сада воде в.д. руководиоци, што није добро, пошто ти руководиоци не могу да се опусте и да раде свој посао, да знају да имају одређен период испред себе у којем могу да решавају ствари. Основни проблем у школи видим у сталној несигурности која је присутна. Желим садашњем и будућем руководству да прихвати задатак са осећајем сигурности да у наредном периоду може да спроведе све што је планирало. Та несигурност је присутна и код деце и код колега.

Ту, опет морам да се вратим на наш бојкот. У том периоду су се, нажалост, шириле гласине да ће то веома негативно утицати на запослене, на децу и тако даље. На крају, сви су на време примили плату, деца су могла нормално да похађају наставу. Мислим да се у нашим институцијама превелики значај придаје ономе што се на заседањима Скупштине ССМ дешава. Сви прате расправе, што је добро, али онда стварају неку своју слику у глави. Уместо да их плашимо, требало би да их уверимо да ће управо ове расправе решити неке проблеме и обезбедити функционисање школа или неких других наших институција. Ја не видим да је у било ком од тих периода, иако је било доста смена руководилаца и иако се веома интензивно говорило, уз јаке емоције, то заиста утицало, на пример, на наставни програм, на часове и слично – и није ни требало да утиче. Значи, политици би требало дати мањи значај. Запослени би, такође, требало да схвате да усвајањем буџета не ми, него мађарска држава гарантује да ће институција функционисати. Самоуправа је, у случају наших школа, нека врста посредника – и да, она има велики утицај на то у ком правцу ће се развијати живот у школи – али би и људи и деца требало да се концентришу на оно због чега су у школи, а то је рад.

Писао сам неколико чланака о томе, јер сам био забринут – и нисам био једини у заједници – да би тај бојкот, уколико би предуго трајао, могао да угрози финансирање наших институција. Него да заокружимо ову политичку причу једним општим питањем: шта је оно што вас нисам питао, а ви бисте о тој теми желели да говорите?

Говорили смо на прошлој Скупштини о Одбору за медије и мислим да би о томе требало више говорити, јер медији данас имају велику тежину, и управо кроз медије заједница може да дође до информација које би јој омогућиле да живи у мањој тензији. Тај одбор није користан само интерно у заједници, него би требало да брине и о томе на који начин нас виде ван заједнице. Ту се онда враћамо на питање да ли смо ми, евентуално, разочарали мађарску или српску владу тиме што се, под знацима навода, понашамо онако како се понашамо. Ми бисмо, ипак, заједно требали да комуницирамо то што се овде дешава – да желимо да решимо проблеме и да улазимо у конфликте како бисмо те проблеме решили. То би према споља требало представити као напор, а не као тежњу ка уништењу или хаосу. Зато је, рецимо, један такав одбор замишљен као тело у којем би могли да учествују стручњаци који раде у заједници.

Мој предлог је био да то не буде одбор, него Издавачки савет у оквиру Медијског центра, и да то не буде политичко тело, јер је увек опасно када се једно стручно тело напуни политичарима са партикуларним интересима – тада се практично ствара политичко тело које цензурише новинаре.

Новинари треба да се баве информисањем и заиста не бисмо смели да их цензуришемо. Нажалост, ако се осврнемо на последњих, рецимо, десетак година, било је различитих периода када су поједини људи били мање заступљени, на пример, у нашем листу. Мислим да би један одбор могао да помогне у решавању тога, с тим што и тај одбор мора да има своја ограничења. Он не би смео директно да се меша у рад, као што мислим да ни Самоуправа не би требало да се толико директно меша у рад својих институција, као што је то, нажалост, случај већ деценијама.

Политичари увек теже ка томе да имају утицај – зато и постоје институције, да би се обезбедила нека врста самосталности, отклона од политике. Зато мислим да има више смисла да у оквиру Медијског центра постоји Издавачки савет, као стручно, неполитичко тело.

Мислим да и Медијски одбор и Издавачки савет треба да постоје. Ако имамо Одбор за културу и Одбор за школство, онда, по мом мишљењу, „гурaмо ствари под тепих“ ако се не бавимо и медијима, јер су они подједнако важни. Штавише, медији повезују све ове сфере – извештавају о култури, школству и утичу на све те области.

У суштини, реч је о једном медију, то су „Српске недељне новине“, пошто су сви остали српски медији у Мађарској независни од Самоуправе.

Да, али опет кажем, можда бисмо требали да утичемо и на то на који начин комуницирамо према медијима ван заједнице. Зашто ово кажем? Док сам био директор Српског културног центра, наш интерес није био само да се оглашавамо у медијима унутар заједнице, било да су то државна телевизија или радио, него смо активно тражили и друге платформе – kultura.hu, Art News и неке друге сајтове – који су врло радо писали о нама. Мислим да би тај одбор требало да ради управо на томе – да ствара једну слику о нашој заједници и ван заједнице.

Закључимо овај разговор питањем које се односи на ваш сликарски рад. Да ли, поред политике, школе, организације културних догађаја, стижете и да стварате, односно где сте сада у свом стваралачком процесу?

Свако нађе времена за оно за шта жели. Ја своје слободно време волим да проводим у атељеу. Тај стваралачки процес не доживљавам као посао или обавезу, него више као жељу и потребу. То у мени ствара баланс и помаже ми да се осећам добро у овом свету. Увек нађем времена, макар два, три или пет минута, да нешто забележим, да запишем или направим неку скицу. А онда, када имам мало више времена, викендима или током распуста, тада радим више: уђем у атеље и остајем дуже. Наравно, пред изложбе циљано припремам материјал, сакупљам радове или, у зависности од типа изложбе, припремам нешто ново. Увек имам пројекат и план. Волим да себи поставим циљ и да ка том циљу напредујем систематично. То је, дакле, један слојевит процес, слојевит начин живљења, да тако кажем. У сваком случају, то пуни батерије.

Хвала вам на разговору, и желимо вам пуно здравља и успеха у новој години!

Хвала лепо на могућности.

Разговор водио: Милан Степанов