Имали смо задовољство да разговарамо са Мартом Абжић Рафајловић, једнoм од најстаријих Српкиња у Помазу, која је недавно напунила 95 година. Још је увек витална, крепког ума, достојанствено носи своје године и живописне успомене.

Наша саговорница рођена је 1930. године у Помазу, од оца Илије Абжића и мајке Марије Ћосић. Од раног детињства долазио је до изражаја њен чврст и одлучан карактер. Волела је да учи и трудила се да све што ради, буде најбоље. У марљивости, постављала је себи високе стандарде. Због тачности и одговорности, на послу су је веома ценили.

Када је 1985. стекла услов за пензију, замолили су је да још остане, па је радила до своје 80. године. Била је увек на одговорним пословима економске струке. И у време када је у Мађарској било забрањено вршење црквених обреда изван цркве (1956), налазила је начин да обележи сваки већи православни празник, онако како јој налаже вера и традиција.

За њеног животног века прохујале су разне друштвене, економске и политичке промене, свет се сасвим изменио, као и неки обичаји који су вековима били присутни у српској заједници. Госпођа Марта памти ратне године, хиперинфлацију 1946, револуцију 1956, национализацију, приватизацију, глобализацију... Пролазила је кроз свакојаке изазове али је сачувала мудрост и кроткост. Све се, каже, одвијало по вољи Божијој, и живот и пролазност. Њен животни сапутник, Станко Рафајловић, у свему ју је пратио. Нажалост, он је пре 27 година преминуо. Имају две кћерке - Зорицу и Јелицу, четири унуке и једно праунуче.

Наша посета госпођи Марти била је уочи Божићних празника у којима се преплиће црквена традиција са обиљем лепих народних обичаја. Срби су увек Божић славили и у рату и у миру, и у сиромаштву и у богатству. Ови празници су, најпре црквени, потом везани за породични благослов, плодност, мир и заједништво. Код Срба у Мађарској, обичаји су скоро идентични, разликују се понегде, али незнатно.

Прослава Рождества носи и одређену обредну и обичајну симболику: свећа је симбол Христа - светлости света; жито симболизује обнову живота; уношење сламе у кућу указује на рођење Божијег сина у Витлејемској пећини и да с њом долази мир и божији благослов; чесница подсећа на ноћ када су мудраци дошли на поклоњење тек рођеном Исусу и Марија им понудила хлеб; румене јабука на трпези упућује на здравље укућана... Све ово је дубоко укорењено у култури која повезује природу, људску свакодневницу и божанство. За Бадњи дан се строго постило и тек за вечеру се јело, и то једноставна, посна храна. На Божић је била богатија, мрсна трпеза. Да не би дошло до извесног „колективног заборава“, важна су оваква подсећања која смо освежили кроз разговор са Мартом Абжић Рафајловић из Помаза:

"Уочи Божића у цркви је било читање царских часова преподне, недељно два пута, бденије послеподне исто, недељно по два пута. Свак се Божићу радује, од детета до старца. Било је важно да се породица састане под једним кровом да у миру и слози прослави спомен на рођење Сина Божијег. Око Божића редом долазе свеци, а за њим Нова година, Св. Јован и Св. Сава. Уз сваки од ових дана је неки обичај који су још наши преци држали. Ми смо обикли да их поштујемо", каже она.

Госпођа Марта нам прича да је јавна прослава Божића и паљење бадњака у порти цркве присутно у Помазу последњих деценија. Колико се она сећа, није се бадњак уносио у кућу у данашњем облику, као храстово или церово дрво које се ложи на ватри симболизујући дрво које је Јосиф заложио у пећини где се Христос родио. „У прошлости нисмо познавали овај обичај, а међу Србима у Мађарској је заживео у новије време,“ каже наша саговорница.

Изостанак бадњака у српским кућама у Мађарској у 18. и 19. веку потврђују и етнографски и новински извори у којима се Божић описује као тих, свечан, црквени празник. Навешћемо један старији извор „Српски народни календар за просту 1843. годину“ (Будим / Пешта), цитат: „По варошима нашим Бадње вече протиче тихо, бадњак се не носи у куће, него се празник дочекује богобојажљиво“. Дакле, био је изражајнији црквени од фолклорног идентитета, а сам бадњак није био унивезални обредни услов.

Настављамо разговор са госпођом Мартом: „Сви смо желели да за овај празник будемо заједно, како у цркви, тако код куће. Прве припреме за Божић би почињале на Св. Варвару. На овај дан, 17. децембра се сеје пшеница (жито). Посеје се на тањирић у који се стави у средину кандило или свећа. Свака домаћица се труди да јој пшеница што боље напредује до Божића. Када лепо израсте, поравна се маказама и везује црвеном машном. На Туциндан, уочи Бадњег дана, 5. јануара се чистила кућа, свечано смо се облачили и ишли у цркву. Даривање није било као данас. Дар је био, тек сребрени новчић у чесници, намењен деци. Веровало се да ће онај ко га нађе, бити срећан и богат. Већина породица је живела скромно и срећа је била у маломе. Сећам се да су у мом детињству, родови и комшије ишли један другоме честитати Бадње јутро и Бадњи дан. Сада већ није уобичајено. На Бадње јутро, у цркви је била литургија и ишли смо на исповест па на причешће, првенствено они који се нису причестили за време Божићног поста."

Божићни колач, здравље и чесница

Настављамо причу о томе како су се припремали божићни колачи. Божићни колачи (хлебови), пеку се од посног теста (брашно, вода, квасац, со). Некада су се пекли у озиданим пећима или у шпорету у великим тепсијама. Домаћице су месиле: божићни хлеб – здравље, који смо начињали на Бадње вече и на трпези се служио три дана Божића. Божићни колач је био нешто другачији због украса и због тога што се ломио за Нову годину, 14. јануара. Био је округао са ружом у средини у којој је био стручак босиљка. Украсили смо га једном већом плетеницом као венац около, а од мање плетенице смо направили крст и колач поделили на четири поља, а за свако смо умесили по један украс: сунце, месец, клас и буренце. Неке домаћице су правиле украсе као што су: голуб, риба, јасле, књига, грожђе... Све је било до вештине и маште домаћице. Сваки овај облик је имао поруку за себе, а заједничко им је било: благостање у кући. Обикли смо поред ружице метнути свећу која је горела за време вечере. Колач је био на већем тањиру са разним зрневљем: жито, јечам, кукуруз, раж и три јабуке. Једна јабука је била намењена за Бадње вече, друга за први дан Божића и трећа за Нову годину. Око божићног колача било је и грожђе, бели лук, црни лук и ораси. У Помазу грожђе је свака кућа имала, за зиму су се сачували обешени гроздови на тавану.

На Бадње вече, вечерњe је билo увек у четири сата. Под у цркви je био посут сламом и све је било свечано. Појале су се божићне песме. Црквена звона су звонила у пет сати и то је био почетак празника. Затим смо ишли својим кућама и чекали да дође домаћин са сламом и закуца на врата. Обично би долазио у пратњи свог детета. Када домаћин уђе у кућу, он честита Бадње вече: „Добро вече, честито вам Бадње вече!“ Домаћица пита: „Шта нам носиш?“ Он одговара: „Срећу, здравље и напредак.“ Чељад га поздравља: „Христос се роди! “Он отпоздравља: „Ваистину се роди!“ Потом се простире слама. Слама је од старине знак оне сламе на којој је Богомладенац рођен. Прва слама се ставља испод белог чаршава на столу са крајцарама (ситним новчићима), а затим је сви укућани шире по свим просторијама. Један цео свежањ се стављао испод стола за којим се обављала вечера. Домаћин прекрсти собу орасима изговарајући: „У име Оца и Сина и Светога духа!“ Остатак ораха би бацио унаоколо па су деца радосно скупљала. Корпу са разним врстама жита ставља под сто за којим се вечера. За све то време, укућани поје тропар „Рождество Твоје...“ На столу је био божићни колач по обреду, упаљена свећа, хлеб (здравље), јабуке, зелено жито, мед и медена ракија. Укућани после овог седају за сто. Пре вечере је заједничка молитва, Оченаш. Потом се служила медена ракија. Начиње се божићни хлеб - „здравље“ a прво парче се стави поред божићног колача. За вечеру су била посна јела. Обикли смо да кувамо пасуљ чорбу, рибу, тесто са орасима или маком, суво воће и на крају је био компот. После вечере се сече јабукa на онолико делова колико има душа у породици.

На Бадње вече су некада вертепаши ишли од куће до куће. Вертепаше је представљалонајмање шест дечака(некада је било и више учесника)и они су изводили сцену поклоњења новорођеном Христу. Њихове улоге су цар Валтазар, цар Мелхиор, цар Гашпар, цар Ирод и пастири који су први угледали звезду на истоку кад се Христ родио. Овај драмски приказ симболизује рођење Христово. Приказ почиње са поздравом домаћина или домаћице, затим се оглашавају мудраци-цареви са Истока далекога, анђео, пастири и Губа. У свакој кући вертепаши добију или новац или: орахе, јабуке, бомбоне, колаче.

Овако је почињао Вертеп: „Данас целим светом херувими лете. / Данас ће се родити Христос, мало дете. / Данас нема туге, данас боли ћуте. / Све су данас мисли наше небу подигнуте. / Данас је ноћца од сухога злата, / Божић, Божић бата. / Данас се бришу нехотични греси, данас се душа рајским миром реси. / Данас мелем свети, сваки недуг цели. / Данаске се опроштење и прима и дели. / Данас је свету нова светлост дата / Божић, Божић бата. / Топла нам је соба, топле су нам груди, / свуд су наша браћа, где су добри људи. / Воштаница гори, слама је просута, / а Рождество певаћемо по стотину пута. / Ево већ и Вертеп, / отварајте врата, / Божић, Божић бата...“ Пева се „Вси јазици восплешчите руками, руками...“ и „Слава во вишњих Богу, воспјевајте људије...“.

Још увек се одржава Вертеп у Помазу, али и у другим српским местима у Мађарској. Сада је Вертеп у цркви а поред дечака, учествују и девојчице. У Помазу се одржава на први дан Божића, после литургије.

Први дан Божића

На Божић, 7. јануара звоне звона на јутрење и објављују долазак Божића и Божићног славља. Поздрављали смо се речима: „Христос се роди!“ и отпоздрављали: „Ваистину се роди!“ Пре подне сви смо били на свечаној Божићној литургији. То јутро је било јако лепо. Истог дана после 16 часова служило се и вечерње. Том приликом ишли смо на целивање иконе новорођеног чеда Исуса Христа.

Домаћица рано ујутру меси чесницу. Развијају се три листа која се посипају млевеним орасима, шећером, зајитином и медом. У чесницу се метне један сребрени новчић. Чесница се никада није резала, увек се ломила.

За ручак је уобичајен распоред јела: фина говеђа супа, кувано месо са сосом од парадајза, печено и поховано месо. По завршетку ручка, ломи се чесница. Сви узимају парче, ко пронађе новчић, посебно се радује очекујући да ће га пратити срећа.

На други дан Божића у цркви је служба која се служи у суседном месту, у Чобанцу које је такође припадало помашком свештенику. Трећи дан Божића је Св. Стеван, 9. јануара, чисти се слама пре изласка сунца. Слама се чисти оклагијом јер се метла не користи за време ових празничних дана. Негде се слама спаљивала, да се не гази, а негде у неким селима се стављала под кокошке да носе више јаја.

Св. Василије, Нова година, 14. јануара, дочекује се уобичајено у кругу породице. То је црквени празник, на литургији се поје „Многаја љета....“, и читају се имена новорођених и умрлих у току протекле године, као и оних који су у цркви приложили дарове. Домаћице тог дана месе „василицу“. Од овог теста се обликују лутке (девојчице и дечаци). Украшавају се сувим грожђем. Те мале „василице“ су се поклањале деци у породици и родбини на здравље, радост и напредак. Василице су добила деца старија од годину дана па до 14. године. Ако их домаћица није правила, носиле су се кифле од слатког теста, наранџа и чоколада. На овај дан се, након ручка ломи божићни колач. Полако смо га окретали уз „Рождество“ (Рождество Твоје, Христе Боже наш, восија мирови свјет разума...“). Затим се окрене, засече на четири једнака дела, у дну се мало издуби и налије вином, одакле свако „сркне“ и каже: „У име Оца“, онај који је насупрот, када каже: „и Сина“, онда следећи: „И Светога духа“. Сви узму истовремено колач у руке и заједно га преломе онако како је засечен.

Још увек тетка Марта Абжић Рафајловић у свом дому, уз малу помоћ кћерки, припрема божићни колач, здравље и василицу за српску Нову годину. Да јој Бог подари свако добро, радост и још божићих благдана.

Завршавамо ову причу пригодном божићном молитвом: „Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!“ Христос се роди! Ваистину се роди!“

Тражећи записе о божићним обичајима, проналазимо текстове Тихомира Ђорђевића (1868-1944) српског етнолога, универзитетског професора и академика у књизи „Наш народни живот“, књ. I (Београд, Српска краљевска академија, 1908). Он пише: „Бадњак није црквени пропис, него народни обичај, који се у варошима и не врши“, стр. 87, а на другом месту, у делу који се односи на Србе ван матице каже: „У српском варошима у Угарској Бадње вече пролази без уношења бадњака у кућу, ту се седи уз свећу и молитву.“, стр. 213.

Славица Зељковић