Драги Тиборе, прво ти честитамо на награди, или је можда боље рећи – наградама, јер их у последње време има више. Можеш ли нам на почетку укратко рећи које си награде добио у протеклом периоду?

Па, нисам их добио баш толико колико ти мислиш. Добио сам две награде: пре пар месеци постао сам почасни грађанин петнаестог кварта Будимпеште. А јуче сам добио и Награду за народности. Па сад, шта да ти кажем. Не знам шта се десило. Можда је то због тога што сам отишао у пензију, прошле су године. Напунио сам шездесет и пету, то су године када се дају награде.

Можда је то нешто више од самих година, јер и други људи оду у пензију па их не обасипају наградама, а поготово што се овде ради о две различите. Једну си добио за свој рад као лекар, као хирург, а другу за све оно што си урадио за српску заједницу у Мађарској.

Хвала ти лепо, ако тако мислиш. Као лекар сам радио више од четрдесет година у том кварту. Можда не баш свих четрдесет у истом кварту, али мислим да нема породице у том округу у којој неког нисам лечио. Ето, зато ме људи или воле или не воле, али сам добро познат човек у петнаестом кварту и пуно сам радио – не само као лекар. Посебно бих истакао један трагичан догађај, који је оставио дубок утисак на мене и покренуо ме да урадим нешто корисно за заједницу, и ван уобичајених лекарских активности. Пре отприлике петнаест година десило се да су једну малу девојчицу, која је имала можда десет година, довезли у нашу амбуланту. Довезао ју је професор физичког васпитања. Одмах смо започели са реанимацијом, али нисмо успели, јер је девојчица већ била мртва када су је унели у салу. То није била болница, него дом здравља где сада радим. Онда сам почео да размишљам и да тражим начин да у том кварту научим све професоре једну важну, основну праксу – како се ради реанимација. То сам почео волонтерски. Не знам тачно колико смо школа обишли – али прошли смо кроз многе школе. Мислим да су људи то изразито ценили. Радио сам то више од пет година. Наравно, у међувремену сам лечио људе и радио свој посао. И ето – на крају су ми доделили ту награду.

Имаш и другу љубав – српску заједницу у Мађарској, глуму, позориште, плес и све остало. Како се сада сећаш свих тих дешавања уназад – како је почело, како си се прикључио и који су ти најдражи моменти?

Најдражих момената има много. Почео сам као основац у Српско-хрватској школи. Мислим да сам у то време био једини Мађар и то ми није било баш лако, јер су сви знали једни друге – ко је Србин, ко Хрват, ко је из које породице, а сви су знали да сам ја Мађар. Некако сам имао осећај као да сам изгубио идентитет и у себи сам размишљао о томе ко сам и шта сам. Лупао сам главу како бих могао да се представим макар као напола Србин или Буњевац, шта год – само да не будем „чист“ Мађар. То није било баш добро осећање. Моји најбољи другови у основној школи били су Ђура Милковић, Стипан Вујић, Никола Тимотић, Стеван Роцков. Били смо као једна мала породица – ти то добро знаш, јер си и ти похађао ту школу. Били смо заједно у колегијуму и живели смо заједно. Сви они су били или Хрвати или Срби, али нико ме никада није питао шта сам ја – да ли сам Мађар или нешто друго. Почели смо да плешемо код Кричковића, још тада. Прилично сам добро плесао, а желео сам и да добро научим српско-хрватски језик. Уложио сам много труда у то, јер код куће нисам могао да питам мајку: „Мама, како се ово каже на српском?“, пошто ни она сама то није знала. Заједно са њом сам учио ћирилична слова, јер ни она ништа није знала о томе. И ја сам знао само мало, али смо учили заједно. Приметио сам да су људи, професори, ценили то што сам улагао толико труда. Ценили су мој напор.

После тога сам наставио да плешем код Кричковића у старијој групи. Када је то прошло, почео сам да глумим. После матуре сам уписао Медицински факултет и увек сам говорио свима колегама да сам напола Србин. Био сам баш поносан на то, а сви су мислили да сам заиста напола Србин. У четвртој години факултета оженио сам се колегиницом, Мађарицом, али сам и даље плесао у фолклорном ансамблу и био део те наше заједнице. И нешто ми ту није било како треба – нешто ме је мучило.

Године 1986, Стипан Панчић је имао једну музичку групу. Та група, то и ти знаш, јер је то био твој разред, направила је позоришни комад – „Коштану“. Ту је глумила и Зорица Јурковић, Коштану, наравно. Панчић ме је позвао да свирам бубњеве, тарабуку. Прихватио сам, наравно.

Тада сам приметио Зорицу. Било је то 1986. или 1985. године, не знам тачно – био сам војник. Од тог тренутка сам знао да ће она бити моја жена. Урадио сам све да тако и буде. Наравно, то није било једноставно, јер сам већ имао породицу, али љубав је љубав – нисам могао против тога.

Године 1987. имали смо једну заједничку улогу у представи „Ковинска балада“. Кореографију је урадио Кричковић. Тамо смо заједно наступали. У том тренутку све је већ било решено – живот је одлучио да од тада живимо заједно.

Касније си се, заједно са сада већ новом супругом, укључио у српски позоришни живот. Можеш ли нам о томе нешто рећи? Знам да је то дуга прича, али макар оне најзанимљивије моменте из тих деценија рада у Српском позоришту.

1994. године био сам један од оснивача Српског позоришта у Мађарској. Пошто смо завршили тај период код Кричковића, Милан Рус је замолио Зорицу и мене да, ако имамо воље, некако да се прикључимо позоришном раду. Било ми је то помало чудно, јер до тада нисам говорио српски у тој мери. Као хирург, наравно, морао сам да говорим мађарски, и практично сам заборавио српски. Морао сам поново да га учим. Највећи проблем били су ми акценти. Имао сам много акценатских проблема – можда их имам и дан-данас. Ја сам ипак Мађар. Ту је била Катарина Бачи, Каћа, и она ми је много помогла да то некако превазиђем. Почели смо са представама, имали смо много премијера, било је врло лепо и драго. Толико лепо да сам чак помислио да напустим медицину и да се професионално бавим глумом. Хвала Богу, до тога није дошло, остао сам у обе своје професије. Тај период мог живота био је веома леп и богат. Почео сам све боље да говорим српски, и приметио сам да могу и у глуми да покажем неки свој таленат. Посебно је лепо било то што смо све радили заједно, Зорица и ја. После смо добили Марка, сина. Водили смо га стално са собом на пробе. Тада још није било српског позоришта у Нађмезе улици. Ишли смо на пробе где су нам људи помагали да имамо неку бину или просторију за рад. Наш син је увек био са нама и он и данас често прича да је већ тада одлучио да ће бити глумац. То је било одређено и завршено. То је био један веома леп и богат период живота.

Рад у Српском позоришту ти је, дакле, поново појачао српски идентитет, али томе је, такође, допринела српска породица којој си се прикључио.

Ако причамо о преломним тачкама у мом животу – то је била једна од њих. А морам да ти испричам и један посебно леп тренутак: када смо се венчали, питао нас је мој таст Пајо, онако скромно и свечано, прави Србин, у којој ћемо се цркви венчати. Ја сам одмах рекао – наравно, у српској православној цркви. Тада се он расплакао. Баш се расплакао. То је један од најлепших момената у мом животу. Није било питање да ли ће венчање бити у католичкој или православној цркви – било је јасно да ће бити у православној.

То значи да си морао прво да се крстиш?

Не, нисам морао. Питали смо и рекли су да, ако сам већ крштен, само треба да донесем потврду и није било потребе за новим крштењем. Али ја сам сматрао да, када сам већ у православној породици, треба и да постанем православни хришћанин. Тако сам се, после три године, прекрстио у православље.

Ко те је крстио и где?

Покојни отац Јовица Божић. Он ме је крстио у Калашкој цркви, а после је крстио и нашу децу, Марка и Лену.

Које су ти најлепше успомене из позоришта, најдраже представе, улоге?

Почели смо са „Краљем Јованом“, тешка улога. Убацили су ме, а ја, наравно, ништа нисам знао, али смо добро урадили ту представу. После тога „Сомборска ружа“, где смо заједно играли ти и ја, у Народном позоришту. То је била главна улога за мене – играо сам циганина који је помало Мађар, помало Србин, баш као ја. Није требало да говорим савршени српски, али ни мађарски. Могао сам да плешем и да певам – то је била идеална улога за мене. После тога смо играли и „Ко се боји Вирџиније Вулф“, затим „Ћелаву певачицу“ од Јонеска. То су озбиљни комади, које су играли велики глумци, а ми смо их поставили и имали велики успех. То су ти моменти којих се сада најрадије сећам.

Каква ти је данас веза са позориштем?

Године пролазе, све се мења. Директор позоришта Милан Рус нам је објаснио да сада, по закону, у Српском позоришту могу да играју само глумци који имају статус професионалаца. Ми то немамо, а и финансијски је другачије када играју професионалци. Зато сада Милан мора да води рачуна о томе, а ми играмо представе које пише наш млади аутор и драмски писац Мирко Митар Кркељић. Већ смо имали две представе, а једну озбиљну и веома лепу одиграли су Зорица и Марко. Недавно смо играли и „Коштану“, пре пола године или годину дана, такође по тексту Мирка Митра Кркељића. Посебно је било лепо што смо у тој представи заједно играли ћерка Лена, супруга Зорица и ја. То је било нешто веома важно за мене, да смо ту представу заједно одиграли пред моју пензију.

Мислим да то није последње поглавље, већ само једна етапа у твојој богатој глумачкој каријери. Сада, када си у пензији, можда имаш и више времена.

Имам, имам. Зато и поручујем – режисери, писци, директори, ево ме, ту сам. Ако вам затребам, имам и снаге, и жеље, и времена.

Изазов прихваћен. Желимо ти много здравља, успеха и среће у наставку живота који почиње данас и надамо се да трајати још много, много лета.

Хвала ти!

Разговор водио: Милан Степанов