На путу до Калаза, кроз сувомразицу је провејавао први снег. Околна брда су забелела. А чим снег замирише, осећа се присуство празничне атмосфере. Пут нас води до куће Весића. Желимо да посетимо Савку (Ержи) Весић која је у Калазу била поштар у оно време када су људи једни другима писали писма.
У тој атмосфери поштар је био тихи гласник радости, који је са својом торбом пуном лепих жеља корачао снежним сокацима. То је омаж једном времену, не тако давном, али скоро непрепознатљивом.
Уочи Божића и Нове године некада се правио списак коме треба написати и послати честитку. Честитка је била знак да неко мисли на тебе, да те воли. Данас су класичне честитке ушле у историју, нико их више не тражи у поштанском сандучету, замениле су их смс поруке, дигиталне фотографије, анимације, брзе поруке на Viber-у или WhatsApp-у.
Старије генерације памте то време са извесном носталгијом. Време поштара који носи божићне честитке сада делује као страница из старинске књиге, али вредност честитки и даље живи у успоменама, у свакој руком писаној поруци. Можда је технологија променила начин на који се обраћамо једни другима, али радост Божића остала је иста: жеља да будемо ближи, ма колико то понекад било тешко у брзом савременом свету.
Савка Весић је рођена у Калазу 1947. од оца Богољуба Весића и мајке Пауле (Паве) Скорић. Весићи су пореклом из Пантелије, али се временом породично стабло разгранало на чипску и калашку страну. Иако се у то доба, српство неговало као национално и културно обележје, ипак је отац Богољуб једну кћерку уписао у мађарску гимназију, а другу у српско-хрватску у Будимпешти. Обе су биле одличне ученице.
Очекивало се да ће Савка да упише факултет, али се она са 19 година удаје за Ференца Кручаја и заснива своју породицу. Кручајеви су давно дошли из Далмације у Сентандреју. Ференцова бака се радовала што им је у кућу дошла снаја са којом ће моћи „да се разговара” на српском. Кручаји су у Сентандреји имали пекару коју су 1920. преселили у Калаз. Ференцов деда је био аустријско-француског порекла. Била је то велика мултинационална породица, измешане крви. Калазлије Савку знају као Ержи, јер су Мађари њено име превели у Јелисавету, а Јелисавету у Ержебет. Тек у црквеним матицама је ћирилицом уписано њено право име. Синови Фрањо и Јован и унуци Теодора, Богдан, Милан и Богољуб су крштени у калашкој цркви Св. Гаврила.
Савка је поносна на своје српско порекло. Да би се запослила као поштар није била потребна нека посебна школска спрема. Она је тај посао волела, јер је тако имала приснији контакт са људима, са живописном стварношћу. Калаз је познавала као свој длан, сваки сокак, сваку кућу. Најпре је у раним јутарњим сатима, разносила новине: Magyar Nemzet, Nök Lаpja, Népszabadság и Српске народне новине.
У другом кругу је поново бициклом обилазила куће, али сада са писмима. У Калазу је тада било око тридесет српских кућа од којих је шест на главном сокаку. Калаз се делио на горњи који је био српски и доњи, швапски. Биле су ту породице: Петровић, Брцан, Весић, Млеченков, Белош, Крунић, Роцков, Мирковић, Недељков, Јурковић...
После Првог светског рата део српског становништва је оптирао у српске делове новообразване Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а после Другог светског рата пуно Шваба је депортовано у Немачку и они који су, неким случајем остали, једни другима су писали. Нарочито су божићни и новогодишњи празници за поштаре били ударни. Њихове велике торбе би набрекле од силне поште.
Било је то „папирно доба” када су честитке руком писане, путовале од места до места. Преносиле су се најлепше жеље за ново лето, да донесе радост, здравље, благостање... Слање честитки је некада био прави ритуал и представљао је посебан део празничне атмосфере. Људи су их са нестрпљењем ишчекивали. На њима су били најчешћи мотиви: породице на окупу, божићне звезде репатице, јелке под снегом, Деда Мраз са торбом поклона, раздрагана деца и анђели: симбол чистоте и наде... Биле су штампане на дебљем папиру, са позлаћеним ивициама, рељефом или чак ручно сликаним детаљима. На полеђини би се нашла једноставна, али лична порука. Биле су и музичке честитке са традиционалним божићним песмицама: („Silent Night”, „Tiha noć”, „Jingle Bells”, „We Wish You a Merry Christmas”...).
Није било питање да ли је неко добио честитку, него колико их је добио. Данас нам стижу само рачуни за струју, гас, воду или опомене и рекламни материјал који углавном заврши у корпи за смеће. Старих добрих поштара са препуним торбама љубавних писама и шарених разгледница, одавно нема. Савка се радо сећа како су је људи топло поздрављали при сусрету или је запиткивали да ли је стигло нешто за њих. Писма и дописнице је остављала у поштанском сандучету, али их је понекада и лично уручивала. Са свима је градила леп однос, јер је познавала српски, мађарски и немачки језик. Поред писама, разносила је и новац, биле су то најчешће пензије. На питање да ли је било ризично носити толики новац бициклом, она каже, да никада, ни она ни њене колегинице нису доживеле непријатност, јер „лопова није ни било”. Шаљиво додаје: „Сви су ме знали, а имала сам и широка рамена као бивши спортиста, па су се бојали, чак и сеоски пси луталице.” Савка је неколико година била и поштански инспектор, али се најрадије сећа овог свог поштарског стажа.
Одавно је већ у пензији, ноге је полако издају, али је бистрог ума и веселог духа. Срба је све мање, ретко с ким може прозборити на матерњем, не може више ни до цркве, а да не заборави ћирилицу, чита „Српске недељне новине”. Поштара још има, али нема ко да пише. Преко слика које јој њени укућани покажу на „паметним” телефонима дознаје понешто о свету који се суштински изменио.
Оно што нам сада недостаје није само честитка као предмет. Недостаје тај ритуал, стрпљење док се чека да честитка стигне, радост када поштар позвони, тренутак који се не може надокнадити ничим другим. Та спорост је имала чар: путовања од срца до срца.
Славица Зељковић