Српска школа у Сегедину имала је велику част да буде домаћин 51. „Песничке штафете”, која је по први пут у својој дугој традицији одржана ван територије Републике Србије. Тим поводом разговарали смо са књижевницом Весном Алексић, која је ове године била члан жирија овог значајног књижевног догађаја.

Када сте почели да се бавите писањем?
– Писањем сам почела да се бавим са двадесетак година, правим писањем. Писала сам и раније, али то није било оно право. Да би човек почео да пише, мора много да чита. Читање је основа свега.

Шта је била почетна искра за Вашу последњу књигу?
– Моја последња књига је збирка песама коју ћу представити и овде, вама и деци. Зрењанинци су тражили „Песничку штафету”. Иако углавном пишем романе и прозу, сетила сам се радио-драме коју сам радила пре двадесет година. Та драма се бави америчким слетањем на Месец, догађајем којег се јасно сећам, јер сам тада имала десет година. Како се та тема поново актуелизује, учинило ми се занимљивим да ту причу пренесем на папир. Испала је једна дугачка, симпатична песма у прози.

Како изгледа Ваш процес писања – имате ли неки ритуал?
– Немам. Неке ствари ми иду лако, чак и кад добијем задатак. Неке настају тако што се много пише, пише, пише, па се још више брише, брише, брише. То је оно што писци зову „прва, друга и трећа рука”. Данас је све лакше захваљујући компјутерима – пишеш, скраћујеш, преправљаш. Раније је то било знатно теже.

Да ли више пишете из личног искуства или из маште?
– И једно и друго, али више из искуства. Живот око нас даје безброј тема и идеја, често је маштовитији од саме маште.

Који део писања Вам је најтежи?
– Почетак. Док не склопим причу, не пронађем почетак и крај, прву реченицу, наслов и идеју. Најлепши део је финале, када се све заокружи и улепша – ту се види занат.

Да ли се ликови понекад „отму контроли”?
– Дешава се, али то је део игре. Писање је, у ствари, једна врста игре.

Који писци су највише утицали на Вас?
– Као дете волела сам Бранка Ћопића и Жила Верна. Читала сам све што ми је дошло под руку. Данас читам колеге, волим Толкина, Ричарда Адамса, савремену књижевност. Па пратим и нашу савремену књижевност, волим да будем у току. Читам своје другарице писце. Читам све од реда. Читам и озбиљну литературу – важно ми је да увек имам књигу у рукама. Ето летос сам села да читам Белу Хамваша. Не читам само за омладину и децу. На сајму књига сам купила књигу од Тибора Варадија „Коњски пасош додељен историји”. Деца не треба да се држе само једне врсте књига, јер читање доноси знање потребно за живот.

Да ли се Ваш стил мењао током времена?
– У суштини није. Имам више искуства и пишем различите жанрове. Разлика је у томе што за децу пишем пажљивије, а за одрасле слободније.

Коју поруку бисте желели да Ваши читаоци понесу?
– Читајте. Не морају то бити моје књиге. Читајте да бисте разумели свет, језик, живот. Увек треба да се разуме свет у којем живимо без обзира на узраст. Образовање је процес који траје целог живота.

Шта бисте поручили младим писцима?
– Читајте и тражите своје место.

Да ли се препознајете у својим ликовима?
– Писац је у свим ликовима помало. Никад није само у једном лику. Писац даје ликове, живот даје теме, а писац у њих уноси емоције.

Разговор водила: Енике Нађ Абоњи