На станици испред пештанске Палате уметности, педесетак посетилаца управо завршеног концерта чека трамвај, у правцу центра града, док осталих пар хиљада седа у своје аутомобиле или такси возила. И једни и други су још увек видно опијени музиком и аријама које смо заједно слушали. Звезде мађарске Опере биле су награђене аплаузима, овацијама, гласним узвицима одушевљења, цвећем.
Док смо излазили из сале, неке средовечне госпође су, уз дубоке уздахе, коментарисале атрактиван изглед и сјајно певање главног актера.
- Мислила сам да га замолим за аутограм, али сада не знам… Велика је гужва, а он је вероватно већ у неком од ових скупих аутомобила. Нека, заиста је велика звезда… – рекла је жена испред мене својој пријатељици, док се ова благо освртала, као да неког тражи.
Улазимо у трамвај, седам на прво слободно место и слушам како добро расположене групице људи коментаришу концерт и хвале уметнике. Недалеко од нас, у самом углу трамваја стоји човек који ми је на први поглед познат. Потпуно је неупадљив, у излизаним фармеркама, похабаној јакни и спортским патикама. Од свих сапутника у том трамвају, овај је једини сам, уроњен у мисли и, повремено, у свој мобилни телефон.
Ликом ме подсећа на оперског певача коме смо се сви те вечери дивили, али не и комплетном појавом. Чини ми се да је овај нешто млађи, а и нижи од оног.
Погледом обухватам остале сапутнике, како бих установио да ли је још неко помислио исто што и ја. Али, ничији поглед није усмерен у његовом правцу. Очигледно је да тог човека нико сем мене не доводи у везу са особом о којој барем половина људи у трамвају управо говори.
Неко од путника, кроз разговор, гласно изговара име певача и човек у углу нагло подиже поглед. Благо и рекао бих стидљиво се смеши, а затим поново окреће главу и наставља да замишљено гледа кроз прозор. Тада видех да у руци држи цвет.
Док се приближавамо следећој станици он полако устаје, пробија се кроз масу путника и креће према излазу. Успут љубазно моли за пролаз, док они којима се обраћа весело певуше арије које је те вечери изводио на сцени и не престају да нижу похвале на његов рачун.
Врата се отварају, наш сапутник излази и, ногу пред ногу, наставља пут пешице. Не жури. Изгледа као да управо креће у дугу шетњу, без нарочитог циља.
- Никада нећу разумети како било ко може да дође и слуша тај божанствени концерт у фармеркама и спортским патикама… – добацује неко из масе, док човек коме је прекор упућен, налик највећем усамљенику на овој планети, полако нестаје у хладној децембарској ноћи.