На планини Столови, тик изнад реке Ибар, двадесет километара јужно од Kраљева, монументално стоји Маглич – историјски и стратешки важно утврђење које је подигнуто за време владавине краља Уроша у 13. веку.

Маглич се налази на самом врху брда, на надморској висини од око 150 метара, док Ибар око њега прави окуку и опасава га са три стране. Са четврте стране, дубоки ров га одваја од планине Столови. Према предању, тврђава је добила назив по густој магли која се често спуштала на цео предео.

Иако у рушевинама, зидине су очуване, а целокупни локалитет, који је проглашен за споменик културе од изузетног значаја, састоји се од остатака палате са подрумом, Цркве Светог Ђорђа, главне и помоћне капије, цистерне за воду и седам кула високих дванаест метара, док је осма – Донжон – архитектонски појам за најјачу кулу, „утврду у утврди“ – висока двадесет метара. Бедеми су дуги 270 метара, а цео град се протеже на површини од две хиљаде квадратних метара. На бедеме и куле може се попети стрмим дрвеним степеницама. Са свих страна поглед на долину је очаравајућ.

Не постоје историјски подаци који нам говоре када је Маглич заправо подигнут. Претпоставља се да је то било у другој половини 13. века, за време владавине краља Уроша Првог Немањића, сина Стефана Првовенчаног. Након монголског спаљивања Жиче 1241. године, краљ је наредио изградњу тврђаве која би зауставила продор непријатеља ка Студеници и задужбинама у Сопоћанима и Грацу.

Постоји и легенда да је Маглич сазидала Ирина Kантакузин, супруга деспота Ђурђа Бранковића, која је због нашироке омражености названа проклетом Јерином. Здање се и данас у народу назива Јеринин град. Међутим, стручњаци одбацују то предање, јер би то значило да је утврђење саграђено почетком 15. века. Први поуздани подаци о Магличу могу се приметити у биографији архиепископа Данила Другог из 1335/6. године: „И у Магличу граду подиже прекрасне палате и остале ћелије... И ту, у цркви Светог Георгија, у граду томе, утврди божанствени закон...“

Ако се пролази кроз овај брдовити шумадијски предео, најбоље је да се то учини између априла и јуна, кад је цео пејзаж зелен и осунчан. Према легенди, ово митско место је некада било украшено непрегледним редовима јоргована, који су, по наредби краља Уроша Првог, засађени за његову супругу Јелену Анжујску. Kраљица је због овог романтичног чина лакше поднела долазак у Србију, јер ју је ово плавољубичасто цветно дрвеће подсећало на родну Провансу. У њену част се, већ више од двадесет година уназад, сваког пролећа одржава међународна манифестација „Дани јоргована.”

Године 2013, у сарадњи италијанске владе и Града Kраљева, локалитет је делимично обновљен, када су извршени рестаураторско-конзерваторски радови.