Можда је управо време уочи и после празника прилика да свако од нас добро размисли у кога је полагао своје наде и колико је такво улагање било оправдано.

Kао аутор рубрике "Пештарења" која је и у свајим ранијим фазама, а и у новије време, неретко била место за осврте не само на светле, него и на оне тамније стране наших нарави, ових дана сам био у великој дилеми. Kако при крају године укратко описати друштвену сцену српске заједнице у Мађарској коју веома турбулентном чине појединци због чије похлепе, самољубља и себичлука смо у последње време као колеткив на веома лошем гласу, а не покварити претпразнично расположење?

Мрље неких људи који су изабрани и били, или су још увек, добро плаћени да представљају, уједињују и предводе, а заправо раде све супротно од тога, толико су се намножиле и увећале, да су запретиле да потпуно засене све наше услехе на научном, културном, књижевном, позоришном, филмском, информативном и другим пољима. И уместо да се добар глас о српској заједници у Мађарској шири управо захваљујући прегалаштву великог броја њених талентованих и образованих чланова, надјалачале су их брука и бука далеко мањих, али гласнијих групица, борећи се (цитирам мудру Тању Бошковић) "само за своје алаве задњице".

Халабука око тога која ће од тих задњица сести у коју фотељу и тако бити ближе заједничкој каси, толико је скрајнула добре вести о нашим концертима, књигама, научним радовима, ђачким приредбама, победама на конкурсима и изложбама, да смо готово престали да будемо препознатљиви по делима ума и талента. Јавност у Мађарској, Србији и широм региона, у последње време гледа на нас - зашто то не рећи - као на људе недостојне и самог спомена Чарнојевићевих идеала и славних предака, без обзира на то што ми добро знамо да нам је колективну слику укаљало само неколико особа које су се, ваљда, надале да ће након последњих избора доживотно решити материјалну егзистенцију – своју и својих потомака, смештањем гореспоменутих задњица на неко од места пројектованог у њиховим сновима, или пак да ће тамо остати док их дубока старост не растави.

Огорчени што до тога није дошло, кренули су да, као слон у стакларској радњи, својим чињењима руше и руже све добре гласове и вредна дела по којима је заједница била препознатљива, чиме јасно говоре да им она није ни значила ништа више од пуког средства за испуњење сопствених жеља и потреба.

И тако ће, уместо да при крају године с искреном радошћу и поносом слави своје успехе и победе, којих је у протеклих дванаест месеци било у огромном броју, српска заједница у Мађарској, ову календарску годину испратити с укусом горчине и не увек видљивим, али свеприсутним разочарењем у људе од којих је очекивала све супротно од онога што су јој приредили, и још увек то чине.

Али, можда је управо време уочи и после празника прилика да свако од нас добро размисли у кога је полагао своје наде и колико је такво улагање било оправдано. Пут ка истини може бити и болан, али је свакако отрежњујући.

Срећна нам насупајућа 2026. година!

Драган Јаковљевић