Визуелни уметник Игор Лазин подједнако је успешан када црта, илуструје, режира, или слика, о чему сведочи његов вишедеценијски рад и бројне уметничке награде. Пореклом из Новог Кнежевца у Србији, од деведесетих година година прошлог века живи и ствара у Будимпешти.

Последњих неколико година мир, неопходан за стваралачки рад Игор Лазин проналази у Сентандреји, живописној варошици и стецишту уметникa, надомак мађарске престонице. Поред мађарске подједнако је присутан и на српској уметничкој сцени, крећући се, не случајно, увек близу или поред реке.

"Сентандреја је улетела у мој живот сасвим случајно, али сам после неког времена схватио да је то нека моја конекција са Новим Кнежевцем у којем сам рођен. Поред неких других ствари река је била веома битна у доношењу одлуке да се преселим овде. Желео сам мир. Ваљда то долази са годинама", каже Лазин у разговору за наш лист

Знамо да се неко Ваше веће и значајније појављивање у јавности, да тако кажем „бум“ везује за 2002. годину и за анимирани филм „Мала крава“, односно „Kistehén“. Како сада гледате на тај период?

Желео сам да се бавим анимацијом, пошто сам пре тога радио у Новом Саду на телевизији и то окружење ми је било некако блиско, односно филм као такав. „Мала крава“ је дошла сасвим случајно. Мој пријатељ Ласло Колар-Клеменц је написао ту неку песмицу, мени се то свидело и онда смо направили тај филм. Ни ми нисмо знали шта ће од свега тога да буде. Уз помоћ неких пријатеља смо ставили на сајт и онда је све експлодирало.

Први ауторски филм се звао „Мозак и сличне ствари или шта се дешава када се врата затворе“. Рат, где сам, шта сам, како ће то све да буде... После су дошли неки овоземаљски проблеми које сам имао са друштвом, са животом и са самим собом и то сам покушао на неки начин да објасним себи и другима. Следећи корак је био, пошто имам четворо деце, отишао сам у илустровање књига за децу, јер сам схватио да се тајна, хајде да кажем успеха, или неког смисленијег живота крије у детињству и онда сам се окренуо томе. Тако су дошле илустрације.

Бирао јесам шта ћу да радим, али у ономе што сам изабрао увек је била нека реченица, нека мисао која ме је водила даље. Тако сам у свом бићу успео све то да изокренем и прихватим као да је моје. Писци или наручиоци са којима сам радио су били људи који су то препознали и увек сам некако имао утисак да је то заједнички пројекат.

Ваши ликови су стилски препознатљиви и у филмовима и у цртежима и у илустрацијама. Како настају те Ваше фигурице које после оживљавате и дајете им различите улоге?

Не знам. Нон-стоп се трудим да будем другачији. Имам осећај да је досадно цртати у истом стилу и онда је мој неки увид у Игора то да сам прилично различит. Нисте Ви први који ми то каже. Немам рационално објашњење. Штавише, покушао сам да цртам и левом руком. Дешњак сам и обично када вучемо неке линије, оне иду одозго према доле. Покушао сам да то радим обратно, не бих ли опет дошао до нечег новог. Мислим да је битно да је човек знатижељан.

У чему највише уживате, где се најбоље осећате, у којој техници?

Привлачи ме stop-motion (кадар-по-кадар) анимација, значи оно кад се мале фигурице померају, а сада сликарство. Мислим да је то дошло опет у  трагању за неким новим стилом, јер и као људска бића смо увек у потрази за смислом и разумевањем, како и зашто смо овде на земљи, па отуда и трагање за стилом, као неком алатком која у томе помаже.

Више од 30 година сте део мађарске уметничке сцене. Како видите себе у њој?

Као Марсовца. Мислим да бих се исто тако осећао и да живим код куће. Осећам се сам, зато што самим тим што се бавим овим чиме се бавим, копам по неким тунелима и бургијам негде где још нико није био. Мислим да генерално тако може да се каже. Посао уметника је бити вук самотњак, као трчање маратона. Нисам у тиму. У тиму сам са Игором.

Тај тим, „Игор и Игор“ је до сада освајао више значајних уметничких и филмских награда. Колико Вам је то помогло или одмогло, шта оне значе у Вашем уметничком животу?

То је привид. Наравно, кад се нешто освоји, его мисли најбољи сам на свету, али онда човек после неког времена врло брзо схвати да поново долази зима, да онда долази пролеће и лето и јесен. Наравно да даје један ветар у леђа, али мислим да је то генерално узевши небитно. Можда је битно у  смислу да сам на добром путу, или да сам на отприлике добром путу, ако већ добијам нека признања. Али то је, ако смем да кажем, лажан осећај.

А шта је добар осећај?

Кад се човек ујутру пробуди са осмехом на лицу. Или, када отрчи пет километара, после тога седне, своју свест некако сажме у једну тачку и ресетује се. Мислим да је то добар осећај. Или чаша чисте воде.

У последње време се доста бавите децом кроз школе цртања, едукацију. Због чега, како је то стигло у Ваш живот?

Ја њих не учим да цртају. Учим их да размишљају. Мислим да их учим слободи, да кажу не, да кажу да и да кажу можда.      

Да ли уметност заиста може да помогне људима?

Да. Не знам шта би друго могло. Љубав наравно, али ако повучемо тај неки знак једнакости између љубави и уметности онда је то, то. Зато што, како да кажем, све је уметност. Уметност је ова река која овде тече, ово камење, сви људи око мене. Једноставно смо у сваком тренутку изложени неким сензацијама и мислим да је уметност оно што нас чини племенитима и што нас одржава, али заиста у сваком смислу. Негде после завршетка Академије сам схватио, у првом тренутку онако немушто, а после ми се то освестило да је мој задатак да са ових десет прстију помогнем људима.

У чему?

Да се боље снађу, да боље живе, да буду бољи људи, да нам буде лепше на овој планети Земљи и да те неке своје увиде у стварност поделим са другим људима.

Како бисте Ви сами описали оно што радите?

Пре свега, као и сви ми ја тражим неки смисао у животу. Добио сам тај неки дар од Бога и од родитеља, неких својих предака да могу да објасним самог себе и свет око себе са ових десет прстију. Једноставно, знам да цртам. Мислим да је моја уметност вечно трагање за смислом живота и за откривањем тајни, како да осмислим живот у садашњости и у будућности, како да оне грешке и успехе које сам постигао у прошлости применим на неки здрав и нормалан живот у садашњости и у будућности.

Разговарамо у Сентандреји, да ли је то Ваша крајња географска станица или можда постоје и нека друга размишљања у том правцу?

Видим себе пре свега у Србији. Трудим се да будем задовољан и срећан оним што имам. Мислим да нема смисла освртати се уназад, зато што оно што је било – било је. Немамо појма шта нас чека. Битно је оно што је данас и самим својим делањем у садашњости ћу можда некако успети да усмерим себе у добром правцу за сутра. То је једина нада. Поред свих тегоба, мучнина, свега тога, срећа – само нам то остаје, је ли тако? Љубав и уметност.

Разговарала: Снежана Миливојевић