Српска заједница у Дески, која сама традиционално не слави адвент, и ове године је позвана да припреми програм — као што се то у овом селу чини већ готово десет година. Тај позив је и овога пута схваћен као посебна част.

Киша која је целог поподнева ромињала над Деском није успела да омете свечаност паљења друге адвентске свеће. На малом тргу испред Сеоског дома, под кишобранима и топлим капама, окупили су се бројни родитељи, мештани и пријатељи оба народа. Трг је био пун, а упркос киши, осећао се тихи празнични немир — онај који настаје када се људи окупе да деле радост.

Српска заједница у Дески, која сама традиционално не слави адвент, и ове године је позвана да припреми програм — као што се то у овом селу чини већ готово десет година. Тај позив је и овога пута схваћен као посебна част и као још један доказ добрих односа у месту, односа који се граде кроз пријатељства, поверење, поштовање и искрен осећај припадања.

После уводних речи градоначелника Ласла Киреља и председника српске самоуправе Кристифора Брцана, публици се обратила директорка српског забавишта, уједно и у име српске заједнице. Њене речи, изговорене мирно и топло, као да су за тренутак зауставиле кишу.

„Драги Дешчани, драга децо, родитељи и пријатељи… Свако дете би требало бар понекад да оде у комшилук, да упозна неког другачијег — јер различитост није опасност, већ највеће богатство које носимо кроз живот.”

Говор који је уследио био је посвећен вери и припадању. Дешчанима је посебно значио део у којем је истакнуто да је управо Деска — место где се укрштају језици, традиције, навике, али и место где комшилук никада није био граница, већ простор сусрета.

Након говора, наступила су деца из српског забавишта и школе. Заједничком песмом „Бити Свети“ загрејали су и најхладније дланове. Њихови гласови су се проламали тргом, а насмејана лица испод капуљача и кишобрана одмах су открила колико је тренутак био посебан. После још неколико пригодних песама и рецитација на српском језику, публика је дуго аплаудирала.

У свечаном делу програма, другу адвентску свећу заједно су упалили свештеник Светомир Миличић и најстарији Србин у Дески, Димитрије Живић — чика Мита. Тренутак паљења свеће био је тих, свечан, дубоко симболичан.

После званичног дела, деци су подељене бомбоне, крофне и чај, док су одрасли уживали у куваном вину чији се мирис ширио тргом. Иако је киша настављала да пада, нико није журио кући. Људи су остајали да разговарају, да се фотографишу крај јелке, да размене осмехе и добре жеље — као да је баш то оно што Деска најбоље зна да понуди.

И у овој кишној вечери, испод мокрих кишобрана, показало се да заједницу не гради време, већ људи — њихова срца, њихова вера и руке које се пружају једне другима.

С. С.