На иницијативу Самоуправе Срба у Чипу чији је председник Илија Ашабињ, постављена је спомен-плоча учитељици Меланији Матковић Ловаш (1903-1979), на згради некадашње Српске школе. Нажалост, у Чипу нема више те установе, а деца која желе да уче српски језик, иду у школу у оближњу Ловру. На месту где је некада била школа, сада је Српски клуб.

Меланија Матковић је рођена 10. септембра 1903. У Ержебетфалби (данас Пештержебет), од оца Михајла, судског бележника (нотара) и мајке Меланије Павловић, учитељице. Ујак јој је био Александар Павловић, свештеник у Чипу (1893-1896), а потом у Српском Ковину (1896-1903). После службеног премештаја Меланијин отац се настанио најпре у Сенмартону (Szigetszentmártonu), а потом у Чипу.

Због недостатка учитељског кадра 1923. године, српски свештеник Неофит Сабадош замолио је Меланију да преузме вођење српске школе у Чипу. Она се прихватила учитељског позива у коме је била пуних четрдесет година, од 1923-1963. и све време становала у згради школе у учитељском стану. За време њеног радног века од вероисповедне до државне основне школе, изучила је више генерација. Од миља су је звали Мими, била је господствена, свестрана и омиљена у селу и међу ђацима. Предавала је обавезне предмете на српском и мађарском, веронауку, поучавала децу црквеном појању, спремала са њима позоришне представе и учила их да рецитују.

Учитељица Меланија је била музички образована, свирала је клавир те су многи њени ђаци радо долазили код ње да уче певање. Када за певницом у цркви није било мушког појца, Меланија га је замењивала, а њени ђаци су је у свему пратили. Црква и школа су биле најзначајније за очување српске заједнице, биле су центар друштвеног живота и захваљујући њима сачувао се српски језик и културна баштина. У школама су одржаване славе, приредбе, хорски и фолклорни наступи, обележавани су празници као што је Свети Сава, Божић, Ускрс, Дан мајки...

Учитељ није био само педагог, већ носилац културе, језика, духовности и идентитета. Посебно драгоцен допринос дале су учитељице. Оне су често, уз школске обавезе, водиле различите секције, припремале децу за приредбе и друге свечаности. Биле су ослонац родитељима и породици у местима где је опадао број српских домаћинстава.

Због малог броја деце, одељења су била комбинована, али су била срж културног опстанка, чак и у условима малог броја ученика. У доба пада броја Срба у Мађарској током 20. века, школе су имале пресудну улогу. Учитељи су имали задатак, не само да подучавају, већ и да одржавају свест о вредности језика. За време њеног учитељског рада, у Чипу се изменило више свештеника: Неофит Сабадош (1921-1932), Радивој Бикар (1932-1934), јеромонах Алексије Бабић (1934-1936), Константин Јорговић (1936-1939), Светозар Недељков (1947-1957) и Душан Убовић (1957-1967).

Док је учитељица имала задатак да поучава и просвећује децу, свештеник је одржавао духовни и верски живот, а обоје заједно представљају два најјача ослонца српске заједнице. Учитељица Меланија је утицала на будућност својих ђака обликујући их као личности. Била од оних посвећених учитеља који ђацима остају у најлепшем сећању. Није имала своју децу, али су сва чипска деца била њена. Њено име је забележено у локалним хроникама и црквеним записима а понајвише у срцима њених ђака. Умрла је 14. јула 1979. године. Сахрањена је у чипском гробљу.

Фотографије смо добили од Вере Бобонков Радован, Меланијине бивше ученице. Старе школске фотографије су мали историјски документи. Показују како су изгледале школе, клупе, обичаји одређеног времена... Оне буде читав спектар емоција. и подсећају нас на лепоту протеклих тренутака.

Славица Зељковић