Европа, а са њом и читав свет, налази се на раскрсници. Хоћемо ли овај рат, који већ четири године бесни у Украјини, коначно привести крају или ћемо сукоб даље ескалирати до тачке када се више не може локализовати – када ће прерасти у прави светски рат, вероватно много крвавији и разорнији него претходна два?
Када разговарам о тој могућности с људима, чини ми се да већина не схвата колико је она реална. У друштвеним наукама је много теже предвидети будућност, јер су варијабле бројније, често скривене или непознате, и зависе од разних актера – људи који имају не само власт и информације, него и емоције. О будућности људског рода одлучују несавршени људи, који имају сасвим различита виђења и интересе. Зато је исход често непредвидив и ирационалан; за нас који не одлучујемо него само посматрамо догађаје, он понекад делује и нелогично. Такође, могућност негативног исхода је много већа него што мислимо или желимо да верујемо.
Људи су често претерано оптимистички настројени у току сличних историјских прекретница. Желимо да верујемо да се најгоре неће десити. Зашто би било ко желео да запали свет? „Договориће се, на крају, они на врху“, тешимо се. Можда и хоће, дај Боже – али далеко од тога да је то једини могући исход. Можда се и не договоре, а онда следи велики рат и могући цивилизацијски колапс као резултат тог рата, нарочито у нашем делу света. Африка, Аустралија и Америка су далеко; они ће можда бити само посматрачи. Али Евроазија, као и обично, може постати поприште сукоба од Јапана до Велике Британије.
Који су фактори који могу да доведу до великог рата, и има ли наде за мир? Први и најочигледнији фактор јесте ескалација постојећег сукоба у Украјини до директног окршаја НАТО-а и Русије. Уколико би две нуклеарне силе отворено укрстиле оружје – било намерно или услед неког неочекиваног инцидента – тај тренутак би обележио почетак светског рата. Што дуже рат траје, то је већи ризик да једна страна, ако се нађе пред поразом, повуче очајничке потезе, попут употребе тактичког нуклеарног оружја или напада ван садашњег ратишта, чиме би се у сукоб неминовно увукле и друге државе. Поред свесних одлука, треба страховати и од грешке: довољан је један залутали пројектил на територији чланице НАТО-а или погрешно протумачено кретање трупа да спирала ескалације крене сама од себе.
Други потенцијални пут јесте ширење сукоба на нове фронтове. Данас, поред Европе, опасне тензије тињају и у Азији и на Блиском истоку. Сукоб Кине и Тајвана уз америчко уплитање увукао би пола планете у рат, а слично би глобалне размере попримио и сукоб Ирана и Израела, јер би велесиле и ту стале на супротне стране. Ако би се више таквих криза разбуктало истовремено, спојиле би се у један катастрофалан светски пожар.
Ипак, постоје и аргументи за наду у мир. Нико од кључних играча реално не жели тотални рат, свестан да би сукоб нуклеарних сила значио апокалипсу без победника. Страх од нуклеарне ескалације до сада је држао велесиле на узди: НАТО и Русија су, упркос ратоборној реторици, избегавали директан судар, а слично обуздавање видимо и у односима САД и Кине. Овај обострани опрез улива наду да ће лидери двапут размислити пре него што пређу линију с које нема повратка.
Поред тога, дипломатија и притисак јавности дају трачак наде. Чак и усред рата, преговори нису немогући – видели смо их кроз повремене договоре, попут оног о извозу жита из Украјине. Европске земље, које би у случају ширег рата прве биле на удару, имају снажан мотив да инсистирају на мирном решењу. Како време пролази, ратни замор расте, а обични људи широм света све гласније траже крај сукоба. Дакле, ма колико ситуација била мрачна, нада за мир постоји све док постоје разум, дипломатија и воља да се спречи катастрофа.
Милан Степанов