У петак, 28. новембра, на столу у Сава центру у Дески, поред неколико уредно сложених папирних украса, стајала је књига „Српска православна вероисповедна школа у Дески“ ауторке Бранке Петровић. Та једноставна поставка била је увод у промоцију која је окупила чланове локалне заједнице, некадашње ученике и госте из Србије.

Дешчанска српска самоуправа организовала је књижевно вече, а програм је отворио председник самоуправе Кристифор Брцан, нагласивши значај очувања историјских корена и улоге коју је школа имала у животу српске заједнице у Дески.

Ауторка Бранка Петровић затим је представила књигу и процес истраживања, у два дела говорећи о архивској грађи, пронађеним записима и причама које су уткале структуру књиге. Покушала је да пренесе утиске о Дешчанима док је читала списе, али је навела и шта није желела да се нађе у њој како би читаоцу у сећању остале само лепе успомене. Мада, и оне о којима је говорила, изазвале су смех у публици, јер су јасно осликавале темперамент овдашњег становништва.

Након промоције, у разговору за наш лист, ауторка је поделила и личну причу о томе како је дошла до српске заједнице у Мађарској:

„Ја сам заправо у Србији дуго била без посла, а пре тога сам се бавила историјом српске филантропије – нашим удружењима, задужбинама и фондовима. Због тог знања уврштена сам у 100 светских истраживача невладиног непрофитног сектора из Балтимора. Онда се догодило да моји пријатељи из Београда, из КУД-а „Јелече“, гостују у Ловри поводом 260 година тамошње школе. Преко њих је почела сарадња са Љубомиром Алексовим и настало је моје прво писање за Србе из Мађарске. Од тада сматрам да су ми Срби из Мађарске велика инспирација – оставили су диван утисак, у њима проналазим део српске душе која се код нас мало изгубила, и осећам се као део њихове заједнице.“

Музички део програма употпунили су млади извођачи: у првом блоку наступили су Рувен и Мила Фридман, Косо Левенте и Мартин Шпанберг, док је у другом делу Мила Фридман извела солистички наступ уз пратњу Рувена и Левентеа. Њихови наступи унели су топлину и осећај заједништва између генерација.

Публику су углавном чинили старији чланови заједнице, многи од њих некадашњи ученици школе о којој књига говори. Међу присутнима били су и гости из Србије, као и свештеник Светомир Миличић.

Промоција је завршена неформалним разговорима и листањем књиге, уз препознавање лица са фотографија и у атмосфери у којој се јасно осећало да један важан део локалне историје поново добија место међу људима.

Сања Симулов