Субота је, позни новембар. Kиша не престаје од јутра, а мени у кући понестало неких ситница. Знам, морам до “Милера”, док још ради. Невољно навлачим јакну, успут заобилазим баре и надмудрујем се са возачима који у мојој улици често умеју да, по оваквом дану, непријатно изненаде пешаке.

Размишљам како би било боље да сам начинио списак ствари за куповину, јер ћу овако можда заборавити нешто… Али, за састављање списка је већ касно. Обићи ћу све рафове, пажљиво погледати чега све тамо има и узети оно што ми је заиста неопходно.

Тако и чиним. Са полица узимам само основне потрепштине, а уз њих и две овеће Милерове торбе за транспорт. Схватам да је кеса коју имам у џепу дефинитивно премала, док посматрам како и остали купци за собом вуку препуне корпе.

Полако приводим крају обилазак радње и почињем да слажем једну по једну ствар на покретну траку. При том, као и увек, водим рачуна да кодови буду окренути нагоре, како бих касирки олакшао посао.

Поглед ми нехотично пада на жену испред, која једина у том подужем реду стоји потпуно мирно. Стрпљиво чека свој ред и за руку држи дечака који нема више од пет година. Примећујем да је само она без торбе и да је покретни део пулта испред њих потпуно празан.

„Сергей, пожалуйста, дай мне это, мы должны заплатить здесь“, говори тихо дечаку, јер је на њих дошао ред.

Малишан, чије очи блистају од радости, отвара шаку и пружа касирки једну новогодишњу бомбону. Била је од оних којима деца обично украшавају јелке, а потом их поједу, када празници прођу. Увијена у фини папир, живописних боја, подсетила ме је на бомбоне које су моји родитељи, неких давних година, доносили у кућу пред Нову годину. Сестри и мени су тако чинили велику радост.

Док продавачица куца рачун Сергејевој мами, на тренутак излазим из реда и са гомиле слаткиша грабим шаком још неколико таквих бомбона. Али, жена и дечак се већ полако удаљавају, па се прибојавам да их не изгубим.

„Молим вас, откуцајте ове бомбоне што брже, у великој сам журби…“, кажем касирки и упућујем јој молећив поглед.

Вероватно ненавикнута на такве жеље купаца, најпре ме изненађено посматра, али брзо схвата шта ми је намера. Она, међутим, само немоћно слеже раменима, јер свака бомбона има налепницу са кодом. Треба јој времена да сваку учита и уредно наплати.

Док апарат очитава последњу бомбону, иза стакла видим како се врата на лифту тржног центра полако затварају. Дечак у њему радосно маше својом бомбоном и показује је мајци, док се обоје удаљавају ка нижим спратовима зграде и потом потпуно нестају из мог видокруга.

Поглед времешне касирке се тада срете са мојим и она, да остали купци не чују, рече: „Видите, човек неке људе понекад и не стигне да упозна и сусрети са њима трају свега пар тренутака, а чини му се као да их зна читавог живота и да би једно другом могли много тога да кажу…“

Kлимнух потврдно главом и пружих јој оне новогодишње бомбоне.

“Молим вас, сачувајте их. Kада се укаже прилика, поклоните их неком другом малом Сергеју… Волођи или Владимиру”, рекох.

„Хоћу, господине, не брините…“, одговорила је тихо и одложила бомбоне у страну.

На излазу поново киша, тешка и сива. Тужнија, од свих киша које знам.