У оквиру пројекта Истраживање, евидентирање и научни опис српских средњовековних рукописа у иностраним збиркама Библиотеке Српске патријаршије, који је од националног значаја и као такав јединствен, објављен је каталог Српске рукописне књиге у Мађарској и Палеографски албум тих рукописа (Београд, 2025).
Каталог Српске рукописне књиге у Мађарској, чији аутори су угледни истраживачи српског средњовековног рукописног стваралаштва др Владан Тријић, археограф саветник и начелник Одељења археографије Народне библиотеке Србије и професори Универзитета у Београду др Бранислав Тодић, др Зоран Ранковић и др Зоран Ракић, под уредништвом др Зорана Недељковића, управника Библиотеке Српске патријаршије, узорно је приређен, како по својој структури и садржају, тако и естетски, ликовно-графичкој опреми јереја Милована Парезановића и дизајну корица др Мирослава Лазића. Рецензенти су Душица Грбић и Томислав Јовановић.
Отвара га Реч уредника, с најважнијим информацијама о циљу пројекта, Научној комисији за његову реализацију и досадашњим резултатима на истраживању и објављивању описа српских рукописа у иностраним збиркама.
Следи Предговор у којем се сажето, систематично, свеобухватно и веома информативно износе подаци о рукописним књигама у Мађарској, њиховој бројности по установама и збиркама, времену и месту настанка, кретању и судбини у светлу бурних историјских превирања, са посебним освртом на периоде пре и после Велике сеобе Срба 1690. године. Пружају се и објашњења о методологији и принципима израде археографских описа рукописа и њиховим сегментима, као и распореду у каталогу.
У каталогу је описано 106 српских ћириличких рукописних књига, које чине кодекси, одломци и примерци старих српских штампаних књига с обимнијим рукописним додацима. Највећи број налази се у Библиотеци Српске православне епархије будимске у Сентандреји – укупно 78. Ови рукописи припадају разним црквеним збиркама будимске епархије и у епархијској библиотеци се чувају са ознакама места из којих потичу. Најбројнији су рукописи манастира Грабовца – 42. По бројности следе: Сентандрејска црквена општина 19, Шиклош 4, Епархијска библиотека 3, Стони Београд 3, Рацалмаш 2, Бремен, Ђер, Ловра, Сигет и Титош по 1 рукопис. Већина осталих књига налази се у Будимпешти: 14 у Земаљској библиотеци Сечењи, 6 у Универзитетској библиотеци „Етвеш Лоранд“ и 1 у Библиотеци Мађарске академије наука. У Дебрецину, у Великој библиотеци Реформатског црквеног округа у Затисју и Реформатског колегијума налази се 1 рукопис, у Стоном Београду 1 је у власништву Бискупске библиотеке, а 2 Музеја „Свети краљ Стефан“, 2 припадају Цркви Свете Тројице у Медини и 1 је у Библиотеци научне збирке Реформатског колегијума у Шарошпатаку.
Георгије Хужвик, који је био епархијски библиотекар од 1958. до краја живота, заједно са Чедомиром Шулцом, секретаром Конзисторије и сентандрејским парохом (1907–1982), сакупио је и донео у Епархијску библиотеку многе књиге из напуштених српских цркава у Мађарској, као што су цркве у Ђеру, Коморану, Стоном Београду, Сигетвару, Баји, Мађарбоји, Рацалмашу, Шиклеушу и другим местима, а преселио је и читаву библиотеку манастира Грабовца. У спасавању српских књига из опустелих цркава и манастира Г. Хужвику је помогао и проф. др Димитрије Е. Стефановић (1936–2019) као средњишколски ученик, наш истакнути филолог, који је оставио значајан траг у изучавању српске писмености и учинио много у откривању и очувању културног наслеђа Срба у Сентандреји и другим местима некадашње Угарске. Допринос Димитрија Е. Стефановића видљив је и у овом каталогу.
Српски рукописи у Мађарској у овом каталогу датирају од XIII до краја XVIII века. Већина их је из времена пре Велике сеобе 1690. и они су углавном донети са југа, а мањи број се ту налазио пре Велике сеобе. Настарији рукопис су Будимпештански пергаментски одломци српског праксапостола из друге половине XIII века. Реч је о седам одломака који су пронађени у повезу мађарског рукописног зборника проповеди Јаноша Фоктевија, укориченог у Вацу 1614/15. године. Зборник се чува у Библиотеци Сечењи од 1887. године, а фрагменти су пронађени приликом његове рестаурације и конзервације.
Празнични минеј, исписан на пергаменту крајем XIII или почетком XIV века из Библиотеке Реформатског црквеног округа у Дебрецину пре Првог светског рата налазио се у Народној библиотеци у Београду, а претходно је пронађен у Пиротској цркви. Нестао је током евакуације књига из Народне библиотеке 1915. и неким путем доспео у Дебрецин.
Рукописи Универзитетске библиотеке „Етвеш Лоранд“ заузимају посебно место по старини, јер датирају од XIV до XVII века. Један од њих је Служабни минеј за октобар из 1360/1370. године, који води порекло са Свете Горе. У Универзитетску библиотеку доспео је пре 1930, а према отисцима печата раније је припадао библиотеци Католичког универзитета „Петер Пазмањ“ у Будимпешти. Дванаест листова овог кодекса налази се у Народној библиотеци Србије који су ту прибављени куповином од приватног лица 1958. године. У Универзитетској библиотеци су и два кодекса за која су аутори утврдили да су некада припадала манастиру Ковиљу, у Смиљевцу под Јавором, а не како се до сада мислило манастиру Ковиљу у Бачкој, што је значајно откриће и новина коју доноси овај каталог. То су Стиховни пролог за јануар – април – јул – август из 1390/1400. и 1560/70. и Јерусалимски типик из друге половине XVI века.
Рукописи из Стоног Београда нарочиту пажњу привлаче по томе што потичу с југа Србије. У кодексу Служба преносу моштију Николаја Мирликијског и Октоих првогласник из 1594. и краја XVI почетка XVII века налази се запис о томе да је I део писан у време митрополита призренског Михаила, а 1688. у њему је забележена похара Новог Пазара.
О путу књиге са југа на север значајно сведочи Октоих првогласник писан у Новом Брду (1570), укоричен са делом штампаног Октоиха петогласника Божидара Вуковића из 1537. и рукописним додатком из друге деценије XVIII века рачанског писара Јеротеја. Кодекс је припадао манастиру Рачи. После Велике сеобе налазио се у Цркви Св. Николаја у Пантелији (Дунајвароши), затим у Рацалмашу и најзад је своје место нашао у Епархијској библиотеци у Сентандреји. Стонобеоградско четворојеванђеље богато је украшено, а главни украс у књизи су портрети јеванђелиста које је осликао познати сликар поп Страхиња из Будимља 1597. године.
Библиотека манастира Грабовца има дугу традицију и изузетну културно-историјску вредност. Српске рукописне књиге библиотеке манастира Грабовца по бројности доминирају у каталогу о којем је реч, а о богатству ове манастирске библиотеке казује и каталог штампаних књига са 1313 каталошких јединица на разним језицима, објављен 2024, који су приредили библиотекари Библиотеке Матице српске. У манастиру Грабовцу књиге су преписиване за потребе манастира, о чему аутентичне податке садрже четири књиге: две Славенске граматике, од којих је једна датирана 22. јуна 1743, а друга 22. јула 1743, затим препис Пропедије (катихизис) Дионисија Новаковића из 1746и књига Евхологион, преписГенадија Стефановића, намесника манастира Грабовца, из 1774. године. У збирци манастира Грабовца постоји још једна Славенска граматика датирана око средине XVIII века.
Занимљиво је да све три грабовачке граматике садрже исти састав из синтаксе славенског језика као у рукописном зборнику јеромонаха Јоасафа, пострижника манастира Беочина, који је исписао тај зборник у Училишту Петроварадинског Шанца (Новом Саду), тј. Колегијуму епископа Висариона Павловића, 15. јуна 1743, у време када је ту био професор Дионисије Новаковић, потоњи будимски епископ (1749–1767). Рукопис јеромонаха Јоасафа налази се у Народној библиотеци „Вук Караџић“ у Крагујевцу, а како и када је ту доспео није познато. Као професор Училишта у Петроварадинском Шанцу Дионисије Новаковић је сачинио два вероучевна приручника – Епитом 1741. и поменуту Пропедију 1744. године. Епитом је први српски оригиналан уџбеник и најчешће преписивана књига, која има и штампана издања, а три његова преписа постоје и у каталогу српских рукописа у Мађарској.
Посебно се истиче Србљак Антонија Грабовачког, који није писан изједна. Као поменик Манастира Раковца 1759. започео га је исписивати студенички игуман, архимандрит Константин. Највећи део текста дело је Антонија Грабовачког, из средине и друге половине 19. века, а најмлађе допуне потичу из времена после Антонијевог упокојења (1892).
Међу рукописним књигама манастира Грабовца налазе се и преписи манастирских књига – поменици, општи листови, као и препис Летописа манастира Грабовца из XVIII века.
У Великој сеоби Срба 1690. монаси манастира Раче, чувени преписивачи и илуминатори, избегли су у Угарску. Већина их се окупила око патријарха у Сентандреји, која је убрзо постала духовни, књижевни и културни центар. У Сентандреји, у Храму Светог Луке рукописе, претежно богослужбене садржине, стварају последњи Рачани, Кипријан Рачанин, један од најобразованијих монаха, и његови ученици, закључно с Гаврилом Стефановићем Венцловићем. У Земаљској библиотеци Сечењи чува се Зборник разнородног састава („Цвет Врлина“) из 1679, који је Агнеш Кациба атрибуирала Христофору Рачанину. Гаврил Стефановић Венцловић, најпознатији ученик Кипријана Рачанина и најплодотворнији рачански писар у периоду после Велике сеобе, у овом каталогу потврђује се као писар 8 кодекса, тј. служабних минеја за месеце од окотобра до августа из прве четвртине XVIII века.
У XVIII веку Сентандреја је била и значајан трговачки центар, а с тим у вези истиче се и рукописна Артикула (правилник) сентандрејског табачког (трговачког) цеха, намењен калфама и шегртима, из 1769. године. Постоје и две песмарице: Песмарица Ивана Радишића из 1769, са 13 религиозних песама и једном љубавном, и Песмарица Георгија Антоновића из 1794, која садржи духовне и световне песме.
Описи српских рукописа у Мађарској распоређени су у каталогу по местима и збиркама, а садрже следеће сегменте: Заглавље, Материјални опис, Повез, Време настанка, Писмо и језик, Сликовни украс, Садржина, Маргиналије и записи и Изабрана литература, а по потреби и Напомене.
Уз сагледавање резултата досадашњих парцијалних истраживања и описа српских рукописа у Мађарској, археографски описи у овом каталогу обогаћени су новим подацима, који не само да проширују ранија знања, већ их у неким случајевима и коригују.
Иза каталошких описа дат је богат преглед литературе и филигранолошких референци, следе преводи предговора на мађарском и енглеском језику и на крају су индекси: Индекс аутора, Индекс садржине, Хронолошки индекс, Индекс личних имена и Индекс географских појмова.
Каталог прати Палеографски албум с одабраним илустрацијама рукописа, лепо приређена публикација, која доприноси јаснијем увиду у изглед рукописа и време у којем су настајали.
У изради овако свеобухватног каталога, где су српски рукописи до краја XVIII века у Мађарској сабрани на једном месту, уложена су широка знања, огроман напор и ентузијазам сарадника на пројекту, с обзиром на неопходно истраживање места и установа у којима се налазе рукописи, прикупљање литературе, организацију рада у иностранству и сам теренски рад који је био временски ограничен, на приређивање и штампање каталога, као и чињеницу да су сарадници на пројекту обављали те послове уз своју редовну делатност.
Мр Душица Грбић, археограф саветник, помоћник управника за стару и ретку књигу и легате, рецензент каталога Српске рукописне књиге у Мађарској.
(Излагање на промоцији издања, у Матици српској, у Новом Саду)