У свечаној сали Српског образовног центра „Никола Тесла“ 13. новембра одржан је заједнички концерт хора ове школе, под управом професорке Оливере Младеновић Мунишић и Тамбурашког оркестра „Банат“ из Деске, на чијем је челу Сретен Адамов.
У препуној сали наше угледне васпитно-образовне установе поред осталих су били: амбасадорка Босне и Херцеговине Биљана Гутић-Бјелица, потпуковник Предраг Зељковић, војни аташе Амбасаде Србије, потпредседници Самоуправе Срба у Мађарској Андрија Роцков и Кристифор Брцан, директорка школе Весна Рац-Петин Вејмола, просветни радници, ученици, родитељи и бројни други гости.
Основна идеја професорке Оливере Младеновић Мунишић, креаторке ове по много чему необичне и инспиративне вечери, која представља новину на музичком небу српске заједнице у Мађарској, била је да се кроз углазбљене стихове наших чувених песника романтичара, као и легендарне, свима познате староградске и неке народне песме оживи наше богато поетско наслеђе и посетиоцима приреди јединствен уметнички доживљај кроз, можемо слободно рећи певање поезије, односно најтананијих стихова наших бесмртних песника.
Дешчански тамбураши, вођени искусном руком Сретена Адамова су у реализацији ове замисли били прави и најбољи партнери, а након заједничког наступа пре неколико година у Сиригу ове године су се коначно створили услови да се концерт понови и у Будимпешти. У уводном делу блоком македонских народних песама представио се тамбурашки оркестар „Банат“ са вокалном солисткињом Естер Вујчин, која је публици у Мађарској одлично позната по вишедеценијском маестралном извођењу изворних српских песама, нарочито са подручја Косова и Метохије.
Потом је уследила прва хорска нумера, народна песма „Киша пада“, по запису Миодрага Васиљевића, а одмах затим заједнички наступ малог и великог хора, који су извели песму „Тихо ноћи, моје злато спава“, Јована Јовановића Змаја. У наставку публика је могла да ужива у јединственом извођењу, посебном звуку и музички осебујној динамици извођења нумера: „Хајде Като, хајде злато“, народне песме из Босне и Херцеговине, „Седи Ћира на врх сламе“, српске народне песме из Славоније, „Кад би ове руже мале“, Бранка Радичевића, „Моји јади“, Васе Живковића, „Што се боре мисли моје“, кнеза Михаила Обреновића, „Српкиња“, Исидора Бајића и „Војвођанска свита“, у оквиру које су изведене песме „Савила се бела лоза винова“, „Милкина кућа на крају“, епископа пакрачког и песника Никанора Грујића (Срба Милутина), родом из села Липове у Мађарској и на крају „Банаћанско коло“.
Треба нагласити да су испред сваког музичког блока водитељи програма Миленко Радић и Бранимир Ђорђев на сажет и пријемчив начин публици пружили основне информације о самој песми, њеном аутору, односно околностима настанка, што је умногоме допринело и разумевању основне концепције и ауторске замисли извођача.
Мало је рећи да је атмосфера од самог почетка па све до краја била изванредна. Буран аплауз пратио је крај сваке нумере, што је још једном потврдило висок музички квалитет нашег хора, који под диригентском палицом професорке Оливере Младеновић Мунишић више од три деценије на најбољи начин шири углед наше школе и лепоту српске музичке баштине на бројним позорницама у Мађарској. Међу њима се налазе и оне пред којима за тренутак застану и највећи светски уметници, као што је на пример сала Етнографског музеја, Вигадоа или чувене будимпештанске Музичке академије.
Не треба заборавити ни визуелност, односно саму појаву наших девојака, које одлично дизајнираним јарко црвеним хаљинама украшеним ефектним етно појасевима, високо подигнутим пунђама и дискретном шминком одају утисак високог стила, унутрашње кохезије, компактности и сигурног наступа. Када се томе дода чињеница да се чланице хора из године у годину мењају и да је са њима увек потребно радити изнова, тако успешно трајање у дугом временском периоду још више добија на значају.
„Ово је за нас ново искуство и велики изазов. Сви ми волимо да певамо са тамбурашима. Пробе смо, почевши од првог септембра имали свако вече, јер 85 посто хора чине нове девојке. Није тешко научити нови материјал, али је тешко осетити песму. Та динамика је најважнија и надам се да сам у томе успела. Све оне воле да певају. Ми смо као једна породица. Старије девојке ми пуно помажу и моја су десна рука. Није било лако. Врло је битно да се једни другима прилагодимо. Темпо је био јак, одустајања није било, јер је то код мене забрањено“, каже кроз смех професорка Оливера Младеновић Мунишић:
„Мој првенствени циљ у хорском певању је да оне воле певање, да им није проблем да свако вече долазе на пробе. То је њихово слободно време које могу да користе за било шта, а дешава се да на пробе увече долазе и у спаваћицама, није им тешко да дођу. То је циљ сваког професора, да направи такав контакт са децом, да деца воле то што раде. Ако тога нема, онда се то и на сцени чује. За све нас, за публику, мене као диригента и чланице хора овај концерт је је велики изазов али и задовољство.“
Тамбурашки оркестар „Банат“, који је током вишедеценијске успешне каријере освојио велики број музичких награда како у Мађарској, тако и ван ње, лако се прилагодио музичком стилу и очекивањима хора, истиче овом приликом вођа оркестра Сретен Адамов:,,Срећом са хором је веома лако сарађивати пошто је њихов репертоар сличан нашем, певају песме које смо ми већ свирали. Ако има неких нових песама, што се тиче нас у оркестру лако их је савладати, пошто је ту диригент г-ђа Оливера, ми гледамо у њу и у хор и лако се усагласимо. Ово је веома занимљива музичка комбинација и веома лепа прилика за нас, пошто имамо шансу да као мањи састав пратимо велики хор. У овом случају хор у том броју и овог квалитета води целу ствар, ми их пратимо, њихови смо гости, тако да је сарадња прилично лака. Захвални смо за прилику да се музички испробамо са њима и надамо се да ово није наш последњи овакав наступ.“
Одлична синхронизација и потпуна уједначеност хора и оркестра у нумерама које су извели заједнички означила је и нову појаву на музичком небу српске заједнице на коју у наредном периоду свакако треба обратити више пажње. Френетичан аплауз публике након извођења последње нумере вратио је хор на сцену још једном, а на самом крају, заједно са публиком отпевали су још две песме, „Пукни зоро“, Роберта Пешута и „Ово је Србија“, Николе Грбића.
Музички догађај приређен је у организацији српске самоуправе IX кварта Будимпеште на челу са Бранимиром Ђорђевом, уз помоћ Српског образовног центра „Никола Тесла“, Српског института и Српског позоришта у Мађарској.
С. М.