Прошле недеље успешно је окончан још један значајан пројекат српске заједнице у Мађарској. Српска завичајна кућа у Дески је свечано отворена пре два месеца и већ живи свој пуни живот, а од сада је и формално заокружена, финансијски затворена инвестиција. Оштар је контраст између успешно окончаних дешчанских пројеката и оних у Батањи и Сегедину који стоје као споменик неуспеху.

Овакви пројекти, наравно, нису могући без подршке са стране, јер су наше снаге ограничене. У ту сврху Десчанска српска самоуправа, предвођена Кристифором Брцаном, годинама успешно користи Интеррег и друге конкурсе, па у том селу стално нешто ниче, нешто се развија. Протеклих година постали су наш понос, узор свим Србима у Мађарској. Сопственим примером су показали: ако неко хоће да ради и засуче рукаве, средства за остварење наших снова могу да се обезбеде.

Дешчани добро знају како се један пројекат успешно приводи крају: најпре заврши све радове и испуни све обавезе, затим све уредно обрачунај. Али, пошто исплате средстава стижу накнадно, некад се јави празнина коју треба привремено премостити. Ранијих година је у таквим ситуацијама помагала Дешчанска самоуправа, а ове године молба је упућена нашој земаљској самоуправи. Због противљења опозиције, међутим, није било могуће изгласати тражену помоћ. На срећу, у помоћ су прискочили мађарски партнери – Министарство спољних послова је, после интервенције председнице ССМ, одобрило ранију исплату. То поверење, сасвим сигурно, није пало с неба: Дешчани су га стрпљиво градили годинама.

Оштар је контраст између успешно окончаних дешчанских пројеката и оних у Батањи и Сегедину који стоје као споменик неуспеху, а протеклих годину дана висе као камен око врата новом руководству Самоуправе Срба у Мађарској. Ти пројекти, наиме, нису успешно окончани, него су пропали. Школска зграда у Сегедину зврји празна и недовршена, а огромна финансијска средства дата од стране мађарских партнера су потрошена. Неки ће рећи „био је ковид, била је инфлација“. Па зар у Дески, која се налази на десет километара од Сегедина, није било ни ковида ни инфлације? Било је наравно, али било је и нечега другог: одговорности према преузетим обавезама, одлучности и умећа да се започети пројекти, упркос свим потешкоћама, заврше.

А шта тек рећи за пројекат батањске спортске сале? Он је пријављен као „завршен“, иако је стање на терену: полуготова сала, полудовршен пројекат, пуна корпа брига. А средства су не само потрошена – као у случају сегединског пројекта – него и обрачуната (!), па зато ни мађарски партнери, због закосних ограничења, не могу да нам помогу. Ниједан фонд не може два пута финансирати исту недовршену грађевину, чак и када би то желео. Како је један наш сународник саркастично приметио: „Они финансирају пројекте, а не научну фантастику.“

Има оних који ће рећи – зашто се бавимо прошлошћу? То су пројекти који су пропали пре избора, за њих је одговорно претходно руководство ССМ, које је смењено. Фокусирајмо се радије на садашњост и на рад новог руководства.

Имам лошу вест за све оне који тако мисле: недовршени пројекти у Сегедину и Батањи нису само горка успомена – они су садашњи терет, проблеми прве категорије. То што су они пропали за време претходног руководства и што се у међувремену десила „смена власти“, нас као заједницу не ослобађа одговорности. Уколико се не пронађе решење, негативне финансијске и репутационе последице биће огромне. Претходно руководство је средства потрошило, резултате није испоручило, а садашње мора да гаси пожаре које није запалило. А уз њих ће, хтели ми то или не, последице осећати цела заједница.

Зато је време за озбиљност, одговорност и јединство. Политичке игре? Лични интереси? Опструкције? То су стратегије које добро звуче у кафани, али у животу не воде нигде. Ово је тренутак да покажемо да смо зрела заједница: да умемо да се посвађамо с времена на време, али и да се саберемо и ујединимо када се мора. Да не постанемо, на крају, и ми сами један велики пропали пројекат.