У ризници манастира Српски Ковин налази се проскомидијални ормарчић на чијој полеђини пише „Сеј кивот приложи благодарна г-ђа Ана Јовановић, рођдена од Домонкош, во вјечни спомен“, 19. век. Проскомидије је реч грчког порекла (προσκομιδή - приношење). Потиче од обичаја древних хришћана да приносе хлеб, вино и све што је потребно за служење Литургије. Сам хлеб, који се употребљава у њој, назива се просфора, што значи: приношење представља први део Свете Литургије. Оригинално је стајала на проскомидији (столу за припремање дарова).
„Литургијски предмети манастирске ризнице у Српском Ковину из XVIII и XIX века представљају најдрагоценије црквено благо овог манастира. Из старе документације храма дознајемо да је Ана Јовановић – Домонкош из Српског Ковина наручила за светилиште цркве не само стаклени ормарић са Христовим ликом, него је захваљујући њој 1837. обновљен је иконостас, певнице и Богородични трон,“ пише Ксенија Голуб, историчар уметности приликом отварања манастирске ризнице.
Ко је Ана Јовановић Домонкош? Тражимо најпре по Матичним књигама које се чувају у архиву Српске православне епархије будимске, у Сентандреји. Показало се да су ови записи драгоцени и да су прворазредна грађа за истраживање порекла и трагања за прецима.
Налазимо податке да је Ана рођена у Коморану (Komárom) 19. априла 1776. године у старој српској породици која се у време турских ратова у Коморан доселила из Српског Ковина склањајући се испред турских прогона који су били појачани после „Дугог рата“ (1593-1606). Та породица, као и цела коморанска српска заједница била је испуњена непрестаном борбом за очување националног идентитета и личне слободе.
Рођена је од оца Андреја Домонкоша и мајке Јекатарине от Зако. Њено рођење и крштење забележио је свештеник Симеон Димитријевић у православној цркви Ваведења Пресвете Богородице, у Коморану. Кум је био Антониј Пешти. Одрастала је у породици у којој се говорио српски језик, али и мађарски. Црква је била средиште духовног и друштвеног живота, ту се обликовао верски и културни идентитет који је опстајао и у најтежим временима. Коморан је крајем 18. века био трговачки и војни град на обали Дунава, с обе стране данашње Мађарске и Словачке.
Срби који су ту живели бавили су се трговином, занатством и виноградарством, чувајући своју веру и обичаје под јурисдикцијом Будимске епархије. Међу њима су били Домонкоши, породица чије презиме потиче из мађарске варијанте имена „Доминик“, али га налазимо и као Дамјановић. Матичне књиге сведоче о више генерација које су чувале православну веру и језик. Ана је имала браћу: Стефана, Андреја, Георгија, Александра, Георгија и сестре Теклу и Јулијану. Сви су живели и упокојили се у Коморану, изузев сестре Јулијане која је основала породицу са Марком Кировићем у Стоном Београду (Szekesfehérvár).
Ана Домонкош удала се 26. априла 1797. за Србина Михаила Јованова (Михајла Јовановића). Венчали су се у Помазу. Венчао их је парох из Калаза, Павел Константиновић (Ивановић) који је ту службовао је од 1794-1813. године. Након венчања, Ана и Михајло су живели у Српском Ковину где су изродили седморо деце, пет синова и две кћерке. Родила је Теодора (1798-1868), Георгија (1799-1800), Јулијану (1801-?) Софију (1803-?), Михаила (1804-?), Георгија (1811-1800),) и Јевтимира 1817-1850). Крстили су их у православном храму Успења Пресвете Богородице у Српском Ковину. Кум је био Константин Забира, трговац из Српског Ковина и чланови његове породице. Ова породица је била цинцарског порекла. Кумови су најчешће били блиски пријатељи, а породичне везе су биле темељ живота. Нажалост, само двоје њене деце ју је надживело, најстарији син Теодор и најмлађи Јевтимир, сва друга деца су врло рано умрла. Била су то велика искушења, али вера у Бога била је њено поуздање, нада и љубав до краја живота. Муж јој је умро 1828. и сахрањен је на старом ковинском гробљу које је затворено за сахрањивање 1831. у време колере која је тада харала градом. По подацима из 1832. Ковинска варош је имала 35 православних домова. Српске породице су живеле с поносом и свешћу о свом пореклу. Међу њима је било неколико врло имућних породица.
Она је знала да су давање и благосиљање других, темељ за живот у складу са Божијим срцем. Сврстава се у низ жена које су биле задужбинарке и свом народу оставиле трајан спомен.
Ана Јовановић Домонкош се упокојила 5. јуна 1848. у Српском Ковину у 72. години живота, у време када је Мађарска потресена револуцијама и немирима. Податке о њеној смрти у Матицу умрлих унео је ковински свештеник Павле Ристић који је службовао у Српском Ковину од 1831. до 1862.
Сахрањена је на новом ковинском православном гробљу. Споменик је у облику срца, иако стар више од 175 година, добро је очуван. На истом гробљу јој је сахрањен унук Михаил 1890. који је био ожењен Српкињом из старе ковинске породице Десанко. Њени потомци су живели поред Српског Ковна и у Стоном Београду, Дунајвароши, Пантелији и Бати.
Задужбина, та лепа и чиста српска реч, јасно говори о једној великој и дубоко смисленој потреби човека да учини добро дело, да дарује за своју душу, да се одужи Богу и народу - каже Славко Вејиновић, аутор књиге "Задужбинарство код Срба", објашњавајући да се у средњем веку, под појмом задужбине подразумевало све што је неко даривао цркви или манастиру, за спасење своје душе или својих ближњих.
Славица Зељковић