Свет се, кажу, убрзано мења и чини се да је мало ко слутио да ће једна од највећих жртава тих промена бити писменост. Не мислим овде на онај степен писмености који ти омогућава да испуниш формулар у пошти, већ на суштинску способност да мисао ухватиш за реп, очистиш је од баналности, осушиш од патетике, обујеш јој смислену и мудру реч и пустиш је међу људе као своје дело. Та врста писмености више није на цени.
Данас је довољно имати дигиталну алатку у виду иконице за приступ вештачкој интелигенцији, мало самопоуздања, неколико теза у глави и намеру да изгледаш паметно, па да одједном почнеш да личиш на некога ко је прочитао целог Андрића или Селимовића, а не само њихове цитате на зидном календару.
Писци говора, који сада остају без задатака и молби, били су тихи хроничари туђих амбиција. Њихов задатак није био само да улепшавају, већ да од неартикулисане збрке туђих жеља сроче нешто што ће имати смисла. Са страшћу уметника или занатлија, они су знали да речи које мере и ткају не треба само да покрију празнину, него да је преобрате у мудрост и поруку која ће се памтити.
А онда су дошле машине и одлука да оне заменe писце говора и остале који знају. Језик је поверен софтверу, мисли алгортимима, стилови шаблонима. Данас је довољно укуцати упутство „напиши ми говор за отварање мањинског скупа, да буде мудар и емотиван, али не претерано“, и већ за неколико секунди добијате текст који мирише на „државничку зрелост“.
Политичари, директори, партијски или мањински функционери који су некада у школи једва успевали да саставе простопроширену реченицу без главобоље, сада бриљирају у говорима и Фејсбук објавама, било да нам се обраћају преко својих или лажних профила (у моди су ови други). Цитирају мудраце које никада нису читали и уплићу метафоре о изазовима новог доба. Њихови текстови, објаве и говори личе на штива настала дугим и дубоким промишљањем, али је истина да је труд власника сведен на укуцавање кључних речи у поље које нуди вештачка интелигенција.
Тако су они који су у школи вечито седели близу радијатора, знајући да им је једина шанса у преписивању, одједном постали гласови разума. Неки од њих су колико јуче обигравали секретарице, асистенте или пријатеље (укључујући и моју маленкост) да им „баце на папир нешто не претерано паменто, али да звучи искрено и ефектно“, а већ данас нас преко друштвених мрежа подучавају писмености, новинарским правилима, јавном моралу и нормама лепог понашања.
У тој паради дигиталног лицемерја, писменост је изгубила тежину, а реч постала пуки декор у говорима и објавама. Често су маскиране мислима које звуче довољно дубоко да вас на тренутак заварају, али ипак не толико да се над њима дуже задржите. Данашњи политиканти (не политичари, јер је тај занат на овом поднебљу одавно мртав) не пишу говоре с намером да некога покрену, мотивишу или пруже визију. То данас није циљ, већ само аплауз након последње изговорене реченице, ефектне дакако. Није им важно што не разумеју шта стоји иза мисли које су добили на екрану, већ то да реченице њихове нове најбоље пријатељице, вештачке интелигенције, изгледају тако да ни много паметнији од њих не би могли да их смисле.
Али, публика готово увек интуитивно осети подвалу. У невеликим заједницама и малим срединама, где људи знају и ко шта руча, а камоли колико је ко речит и мудар, несклад између стварних интелектуалних и језичких (не)могућности говорника и онога што изговарају на скуповима или пишу на Фејсбуку, брзо постаје не само тема разговора, него и предмет подсмеха. Пет минута очекивне мудрости и славе, на крају прерасте у своју супротност, са бруком чији је рок трајања далеко дужи.