Секула Петровић је име које је у Батањи, на југоистоку Мађарске, постало симбол пријатељства, уметности и љубави према људима. Долази из Беочина, града побратима Батање, и већ годинама неуморно ради на томе да култура не познаје границе. Његове позоришне представе, изложбе фотографија и стихови сведоче о искреној повезаности два народа и две средине.

У разговору за наше новине, Секула Петровић открива како је све почело, шта га покреће и зашто је Батања заувек нашла место у његовом срцу.

Сећате ли се свог првог сусрета са Батањом? Како је све почело?

Да, сећам се. Остало ми је у јако живој успомени. Сарадња између наше Основне школе „Јован Грчић Миленко“  у Беочину и Српске школе у Батањи почела је још 1994. године, а 1997. године су градови потписали повељу о братимљењу и сарадњи. Ја сам први пут дошао у Батању 1996. године.

Шта Вас је највише привукло овом месту и људима који овде живе?

Ја сам у свом животу живео на таквом месту где сам био мањина у односу на већински народ и доста су у мени остали ти преживљени догађаји, сећања,  где се човек осећа као мањина у некој средини. Када сам дошао у Батању, мени су се те неке слике из мог живота вратиле и у потпуности сам разумео овдашњу српску заједницу, а поред тога било ми је јако драго и био сам изузетно срећан кад сам видео како српске институције у Батањи функционишу.

Колико дуго већ траје Ваше пријатељство са Батањским Србима и како се оно развијало кроз године?

Наше пријатељство траје већ скоро три деценије — следеће године биће пуних тридесет година. То је готово пола мог живота, време испуњено бројним сусретима, пријатељствима и заједничким доживљајима. Све је почело кроз сарадњу школа и градова, а касније смо ту сарадњу проширили и на поље културе. Наши тамбураши, фолклораши и глумци више пута су гостовали у Батањи, где смо приредили и изложбу фотографија, али су и наши пријатељи из Батање долазили у Беочин. Тај међусобни однос прерастао је у праву духовну и културну везу која траје и данас.

Да ли бисте могли да издвојите неки догађај, тренутак или људе који су Вам остали у посебном сећању?

Највише ми је у сећању  и при срцу остао један човек, то је Мирослав Роцков. Он је био човек који је „дисао српски“. Његови телеграми када смо били у бомбардовању и када смо били у недаћама у Србији заиста су нас све дубоко дирнули и осетили смо ту братску бригу. Мирослав је на жалост преминуо, али после њега су дошли други људи, госпођа Вера, Мики, Станислава и многи други. Има доста нити које нас спајају.

Годинама доносите позоришне представе у Батању. Како публика овде реагује на Ваш рад?

Гостовали смо и са комедијама и са драмама, али најбитније је било да се збори српски. И публика и глумци су дисали на исти начин. Наше представе су добро прихваћене и подржане. О томе заправо и говори наш већ осми долазак са представом у Батању.

Како гледате на значај позоришта у очувању језика и културе међу Србима у Мађарској?

Позориште има једну изузетно важну улогу у очувању језика и културе, то је огледало живота.  Ништа што видимо на сцени није страна стварност, већ одраз онога што живимо и осећамо Ова гостовања су јако добра како би овдашња публика имала додир са нашим културним животом у Србији. Долазимо са представама које су у Србији актуелне и веома је важно да се чује српски језик и размишљања. После представа се дружимо, разговарамо, рађају се нова пријатељства. Позориште има ту моћ да спаја људе, да ствара везе и да нас све подсети колико је важно чувати свој језик и своју културу.

Направили сте и изложбу фотографија насталих током гостовања у Батањи. Шта сте желели да прикажете тим радовима?

Желео сам да прикажем атмосферу заједништва, топлине и духовности која обележава тамошњи живот наше заједнице. Посебно ме је инспирисао тренутак прославе Мале Госпојине — црквене славе која окупља људе испред српске цркве у једном општем народном весељу. Тај призор — резање славског колача, деца у народним ношњама, насмејана лица људи који заједно славе — носи посебну енергију. Управо ту искрену радост, осећај припадности и снагу традиције покушао сам да пренесем својим фотографијама.

 Да ли се у Вашим фотографијама више огледа човек или амбијент?

Има и једног и другог. Фотографија је замрзнути живот, тако кажу.

Пишете и песме — да ли Вас је Батања инспирисала на неку од њих?

Да, свакако. Батања ме је дубоко инспирисала, не само као место, већ и као симбол трајања и духовне снаге нашег народа. У мојој последњој збирци поезије „Иса душе“ налази се песма посвећена Мирославу Роцкову — он је био један од мотива, али је уједно и веза са једним ширим осећањем припадности. У тој песми, поред успомене на њега, прожимају се и теме живота Срба у Батањи и уопште Срба у Мађарској, оних који су овде вековима, још од времена Чарнојевића. Хтео сам да кроз стихове сачувам ту нит традиције, идентитета и емоције које се преносе из генерације у генерацију.

Какво место поезија има у Вашем животу и у Вашој уметности уопште?

Поезија у мом животу има посебно место. Иако сам по занимању правник, многи се изненаде када чују колико ми је поезија и позориште значајно. Верујем да у сваком човеку постоје две стране — она рационална и она уметничка, поетска. Управо тај други део мене помаже ми да се ослободим свакодневних брига и да свет посматрам дубље и осећајније.

А ево, недавно сам добио и једну лепу вест — синоћ, док смо чекали на граници, јавили су ми из Лознице да је моја песма проглашена за најбољу на конкурсу у оквиру манифестације „Вукови ластари“, која траје више од пола века.

Шта је за Вас највећа награда у свему што радите?

Највећа награда је осећај задовољства, поштовања и препознатљивости који долази од људи. У Беочину смо некада имали човека по имену Никола Ћириловић Ћира, који је био симбол културног живота нашег места. Не волим да се хвалим, али понекад ми се чини да сам ја данас преузео ту улогу — да људи у мени виде некога ко наставља тај културни дух. Иако то понекад носи и своју тежину, тај осећај припадности и свести да својим радом нешто значиш за заједницу — то је највећа награда.

Шта Вас данас највише инспирише – људи, путовања, позориште, природа?

Највише сам писао песме које су рефлексија на, ако тако могу да кажем, мој избеглички живот, промену средине, промену окружења. Јако је незгодно када се човек из једне шкољке, где је навикао на све, пребаци у другу. Мени је ово, нажалост или на срећу, треће пребацивање. Из завичаја  у Сплит где сам студирао и радио, па после тога у Беочин. Животни  путеви су ми највећа инспирација.

Ако бисте у једној реченици описали свој однос према Батањи и њеним људима, како би она гласила?

Волим.

Разговор водила: Станислава Ђенеш Екбауер