Америчкој администрацији је, очигледно, у интересу да њихов савезник у Мађарској не изгуби власт, што је Трамп и јавно изјавио на конференцији за штампу.

Облак рата надвио се над иначе одличне личне односе председника САД Доналда Трампа и премијера Мађарске, Виктора Орбана. Амерички ембарго на руску нафту претио је да озбиљно угрози мађарску привреду и економију и, самим тим, умањи шансе Фидеса и Орбана да победе на наредним парламентарним изборима, који ће се одржати у априлу следеће године. Није зато изненађујуће што су мађарски и светски медији пратили сусрет Орбана и Трампа у Вашингтону са посебном пажњом и имали своје тумачење исхода преговора.

Једно је сигурно: сам сусрет на врху, у Белој кући, протекао је уз међусобно уважавање и добро расположење, а постигнути су и неки важни договори и компромиси који могу да утабају пут будућој, још тешњој сарадњи. Америчкој администрацији је, очигледно, у интересу да њихов савезник у Мађарској не изгуби власт, што је Трамп јавно и изјавио на конференцији за штампу, рекавши да не зна ко је противник Фидеса на наредним изборима али да жели да његов пријатељ Виктор победи.

Шта је конкретно постигнуто и шта ови договори и потписани споразуми значе за мађарску привреду у скоријој и даљој будућности? Најпре, Вашингтон је Будимпешти одобрио изузеће од санкција на увоз руске нафте и гаса који стижу преко нафтовода „Дружба” и гасовода „Турски ток” – кључан уступак за Орбана како би руски енергенти наставили да теку у Мађарску. Такође је склопљена шира енергетска сарадња с Американцима, ради смањења зависности од Москве. Мађарска ће купити око 600 милиона долара течног природног гаса (LNG) из САД, а у нуклеарном сектору почеће да набавља гориво од америчког „Вестингхауса” за електрану Пакш. Договорена је и набавка неколико америчких мини нуклеарних електрана – без навођења даљих детаља. Поред тога, САД су пристале да не ометају проширење нуклеарке Пакш II, уклонивши ограничења везана за санкције том пројекту.

Овим потезима Орбанова влада добила је и руске испоруке и прве кораке ка енергетској диверсификацији – први пут ће амерички добављачи делимично заменити руске (бар у гасу и нуклеарном гориву), док се осигурава наставак снабдевања из Русије које јој је и даље неопходно.

Сви ови споразуми доносе Мађарској краткорочну сигурност, али остављају и нека отворена питања. Орбан је обезбедио континуитет дотока повољних руских енергената и тако заштитио привреду од наглог шока, задржавши ниске цене гаса и струје за становништво. Уједно је – макар симболично – отпочето смањење зависности од Русије кроз нове испоруке из САД. Ипак, западне количине су тек кап у мору наспрам укупних потреба, па руски извори остају окосница енергетике.

Ту настаје потенцијални сукоб са партнерима. ЕУ планира да до краја 2027. потпуно заустави увоз руске енергије, што ће појачати притисак на Будимпешту да се уклопи у ту политику. Западни званичници се плаше да оваква изузећа „охрабрују Кремљ” и подривају заједничку стратегију. Ни Кијев не крије негодовање. Председник Володимир Зеленски упозорио је да ће Украјина кад-тад обуставити проток руске нафте ка Мађарској. Већ сада је Кијев вишеструко повећао транзитне таксе, поскупљујући руску нафту за Мађарску – јасан знак да може додатно заврнути доток и пре истека тренутног споразума. Мађарска компанија MOL тврди да би, у случају прекида „Дружбе”, преко Јадранског нафтовода из Хрватске могла покрити око 80% својих потреба за нафтом, али уз већи трошак и ризик.

Орбан је овим сусретом добио на времену и политички подстрек пред изборе, али битка у Бриселу још предстоји, а понашање смртно рањене Украјине је потпуно непредвидиво, и лако може да постане ирационално. Облаци над Мађарском су и даље густи, али се након самита у Вашингтону макар назире мало светлости.