Метода позната као „стратосферска аеросолна ињекција” (SAI), подразумева испуштање ситних честица аеросола у атмосферу, са циљем да рефлектују део Сунчеве светлости назад у свемир.

Док се свет суочава са све озбиљнијим последицама глобалног загревања, група научника разматра једну радикалну и крајње контроверзну идеју – намерно затамњивање Сунца како би се привремено охладила планета.

Ова метода, позната као „стратосферска аеросолна ињекција” (SAI), подразумева испуштање ситних честица аеросола у атмосферу, са циљем да рефлектују део Сунчеве светлости назад у свемир.

Идеја је инспирисана природним феноменом, великим вулканским ерупцијама, које након експлозије привремено хладе Земљу ослобађањем огромних количина честица у стратосферу.

Иако на први поглед делује као потенцијално решење за климатске промене, међутим, научници упозоравају да се иза тог концепта крије мноштво непознаница, могућих нежељених последица и озбиљних етичких дилема, пише Futurism.

Стручњаци Школе за климу са Колумбија универзитета упозоравају да је наше разумевање могућих последица примене SAI и даље површно, као и да се већина истраживања ослања на идеализоване моделе који не одражавају комплексну реалност атмосферских процеса.

„Чак и када су симулације SAI-ја у климатским моделима софистициране, оне ће нужно бити идеализоване“, изјавила је Феј Мекнил, научница за аеросоле са Универзитета Колумбија и ауторка рада објављеног у часопису Scientific Reports.

„Истраживачи моделирају савршене честице савршене величине. И у симулацији стављају тачно онолико колико желе, где желе. Међутим, када почнете да разматрате где се заправо налазимо, у поређењу са том идеализованом ситуацијом, то открива много неизвесности у тим предвиђањима.“

Према њеним речима, потенцијални ризици су далеко шири него што многи мисле:

„Постоји низ ствари које би могле да се догоде ако бисмо покушали ово да урадимо, а ми тврдимо да је распон могућих негативних исхода много шири него што је ико досад схватио,“ додала је.

Ремећење млазних струја

У свом раду, Мекнил и њене колеге детаљно су описали ограничења предложених САИ пројеката, истичући бројне начине на које аеросоли могу негативно да утичу на екосистеме. Испуштање аеросола у поларним регионима, на пример, могло би да поремети тропске монсунске системе, док би испуштање честица у екваторијалним подручјима могло да помери млазну струју, кључни регулатор глобалне климе.

Млазна струја (енгл. jet stream) је огроман појас врло брзих ветрова који дувају високо у атмосфери, на висини од око 9 до 12 километара изнад Земље, где лете и путнички авиони. Ти ветрови путују брзином и већом од 300 километара на сат и круже око планете у уским, валовитим тракама.

Млазне струје настају због разлика у температури између топлијих и хладнијих делова атмосфере, на пример, између тропских и поларнијих региона. Управо зато, оне су кључни „погонски систем“ светских временских образаца: одређују где ће се формирати олује, колико дуго ће трајати суше, а утичу чак и на то колико ће зима или лето бити топли или хладни.

Ако би пројекти испуштања аеросола у атмосферу пореметили млазну струју, то би могло да изазове хаос у климатском систему, промени количину и учесталост падавина, поремети монсуне и изазове непредвидљиве временске екстреме широм света.

Сулфати или дијамантска прашина

Најчешће предложена метода подразумева коришћење сулфата – хемикалија које се природно ослобађају током вулканских ерупција. Такав приступ, међутим, носи додатне ризике, од киселих киша до загађења тла и воде, упозоравају истраживачи. Другим речима, покушај да се „поправи“ клима могао би да изазове ланац нових, непредвидивих проблема.

Због тих ризика, поједини научници истражују алтернативне материјале за употребу у стратосферским ињекцијама, попут дијамантске прашине или калцијум-карбоната, који би потенцијално могли да одбијају Сунчеву светлост без токсичних ефеката.

Прошле недеље, како преноси портал Политико, један стартап за геоинжењеринг успео је да прикупи чак 60 милиона долара за развој нове врсте честица које би могле да се користе за рефлектовање Сунчеве светлости назад у свемир.

Ни та решења нису без проблема.

„Научници су расправљали о употреби аеросолних честица не обазирујући се на то како би практична ограничења могла да онемогуће испуштање тих честица у довољно великим количинама“, објашњава коауторка студије Миранда Хек.

„Многи предложени материјали нису довољно обилни.“

Додатни изазов представља чињеница да честице често могу да се згрудвају, што драстично смањује њихову ефикасност и онемогућава равномерно распршивање по атмосфери. То значи да би чак и у најбољем сценарију било изузетно тешко да се постигне жељени ефекат контролисаног хлађења планете.

Игра процене ризика

Заговорници ове технологије глобалног геоинжењеринга се суочавају са низом научних, техничких и етичких препрека које морају да буду решене пре него што свет уопште почне да разматра затамњивање Сунца као реалну опцију. Такав приступ за сада остаје контроверзна алтернатива стварном решењу глобалног загревања, а то је смањењу потрошње фосилних горива и убрзање преласка на чисту, обновљиву енергију.

„Када говоримо о соларном геоинжењерингу, све се своди на процену ризика“, објашњава Гернот Вагнер, климатски економиста са Колумбија универзитета.

„У стварности, ствари се готово никада не одвијају онако како то предвиђају модели и већина тих симулација. Стварна клима се никада неће понашати онако уредно како то приказују модели. Једноставно, не може да се прикаже колико је атмосфера непредвидива.“

Извор: Политика