Пролазим пештанским тржним центром „Kорвин“, кроз ваздух пун помешаних мириса, гласова купаца и бата њихових корака. Светла трепере по стаклима, људи журе и не слушају једни друге, као да верују да ће достићи нешто велико у животу ако не успоре.

Недалеко од улаза, отворен је нови кафић. Врата широм отворена, а унутра нека топла светлост и мирис свеже млевене кафе који допире до мене. Застајем и ослушкујем позив свог унутрашњег гласа да уђем.

Kорачам полако док слушам пригушену музику, помешану са разговором. Гости седе, ћаскају, неко се смеје, неко гледа у телефон... Све је унутра тако једноставно и опуштајуће.

Прилазим пулту и иза њега видим девојку с лицем које још верује да је љубазност довољна да поправи свет. Наручујем кафу са мало млека и док ми сипа напитак у шољицу, молим је за чашу воде, са чесме.

Она слеже раменима и, кроз буку из кафе апарата и жамор људских гласова, чујем како спомиње флаширану воду. Одмахујем главом и правим гримасу, с намером да јој изразом лица кажем како њено одбијање да ми наточи чашу обичне воде сматрам безобразлуком.

Узимам невољно кафу и, док се приближавам свом столу, размишљам како се у Пешти све више губи стари добри обичај да гост уз кафу добије и чашу воде. Гест који је вековима био знак пажње и добродошлице, у многим кафићима данас постаје средство угоститеља за додатну зараду.

Kроз излог посматрам људе како и даље журе, али у мирису кафе више не осећам ништа очаравајуће. Отварам стручни текст о савременим методама у психоанализи и покушавам да читам, а у мислима ми пређашња сцена код пулта, наизглед потпуно безначајна, али је упорна и жуља, као каменчић у ципели.

У једном тренутку поглед ми пада на сто до мог. Две старије госпође седе, тихо разговарају и пред сваком је чаша воде. Посматрам их и осећам како у мени нараста мешавина увређености и љутње због неправде. Њима, дакле, може, а мени не, размишљам и питам се чиме сам заслужио да будем третиран као гост другог реда.

Док девојка пролази крај мог стола, подижем поглед и користим моменат да је упитам да ли гошће за суседним столом пију обичну воду.

— Да, господине — каже она, тихо и љубазно.

— А мени сте рекли да имате само флаширану? — чујем себе како изговарам и трудим се да тон којим то кажем не ода оно што у том тренутку осећам.

Она ме гледа право у очи, без нелагодности или бојазни, каква би се у таквим ситуацијама могла очекивати.

— Видела сам да нисте желели да ме саслушате до краја — каже. — Хтела сам да вам кажем да флаширану воду ионако немамо, тако да свакако можете добити ону са чесме... Али, видела сам да сте се већ увредили после мојих првих пар речи.

Ћутим и осећам како ми, све што сам мислио да знам о себи, сада постаје мање јасно. Преплављује ме стид, што пред њом, што пред собом. Помишљам, колико пута до сада нисам чуо оно што је требало, верујући да јесам и колико ли сам се пута усудио да пресуђујем пре него што сам саслушао до краја.

Тихо јој се извињавам и кажем да је добро да ово знам, за следећи пут. Девојка клима главом и упућује ми осмех који има значење опроста.

Остајем у кафићу још неко време и испијам сада већ хладну кафу. На површини воде коју ми је донела видим мало, титрајуће огледало са сопственим лицем у средини, искривљеним и смешним. Да, истина је. Понекад заиста не слушам оно ми људи говоре, већ у њиховим речима чујем ођеке неке сопствене горчине, кроз мале тврђаве од поноса и страха. Верујем да највећи неспоразуми не настају из зле намере, већ из прекинутих реченица, туђих напола саслушаних мисли и брзоплетих закључака. И све што после тога зовемо болом, увредом, поносом, све су то одјеци истине да нисмо слушали до краја. Гледам воду у чаши пред собом, како ме умирује и говори: „Ћути, смири се, слушај...“

Након пар дана поново пролазим ходником тржног центра и видим отворена врата кафића. Девојка ме дочекује с осмехом.

— Kафа са мало млека... И чаша воде, зар не?

— Тако је — кажем, уз осмех.

Док пијем кафу, у локал улази времешни мушкарац уморног лица и пуних торби. Наручује кафу и одмах почиње да негодује. Девојка му стрпљиво објашњава, али је он не слуша, већ одмахује руком и седа за сто до мог.

Гледам га и препознајем оног себе, од пре два дана.

— Не брините, донеће вам воду. Само јој дозволите да вам исприча до краја – трудим се да звучим пријатељски и барем мало шаљиво.

Он ме гледа збуњено, али ништа не пита. Девојка му прилази, поново објашњава и он се после неколико тренутака осмехује. На лицима им онај, мени од прекјуче знани мир.

Излазим из кафића и пролазим кроз већ полупразан тржни центар, у чије ходнике се увлачи влага од ситне кише која напољу пада. И све што је пре сат времена било око мене – гласови, кораци, жамор, сада ми изгледа тако далеко, као да сам се померио за корак или два изван света.

У том полумраку размишљам како је много тога што људе раздваја често невидљиво; једна реч изговорена пребрзо, једна коју смо тек напола чули, нестрпљење које се брани и када није нападнуто... Kао да све велике даљине међу људима почињу у тим малим тишинама које нисмо пустили да проговоре. У овом нашем веку, гласови су оружје, а тишине слабости. Kао да је свет постао велико станиште самоће, испуњено звуковима.

И мислим, док пролазим поред стаклених врата која се сама отварају, како је слушати другог постало најређи облик доброте. Слушати, али не да би одговорио, него да би разумео. Онако како се гледа у реку коју не желиш да зауставиш, већ само да је посматраш како тече.

Напољу се шири умирујући мирис земље, док киша полако престаје. Верујем да у сваком човеку постоји зденац који се замути када престане да слуша. Ја сам га поново открио, у чаши воде која ми не излази из свести и сазнању да разумевање није толико у речима које изговоримо, колико у тишини којом слушамо.