Трећег новембра 1768. рођен је Ђорђе Петровић Kарађорђе, вођа Првог српског устанка против Турака 1804. Након слома устанка 1813. побегао је у Аустрију, а затим у Русију. Убијен је по налогу кнеза Милоша Обреновића 1817. када се тајно вратио у Србију.

Ђорђе Петровић рођен је у сиромашној српској породици у Шумадији, у Смедеревском санџаку (Београдском пашалуку), као треће дете и први син Петра и Марице Јовановић. Ђорђе се истакао током Аустријско-турског рата (1787—1791) као припадник српских фрајкора, хабзбуршке милиције сачињене од Срба. У страху од одмазде након аустријског пораза 1791, са породицом је пребегао у Аустрију, где су живели до 1794, када је проглашена општа амнестија.

Ђорђе се потом вратио у Шумадију и постао трговац стоком. Одметнути управник Видинског санџака Осман Пазваноглу напао је Смедеревски санџак, а Ђорђе се заједно са Станком Арамбашићем борио у покушају заустављања напада.

Након Сече кнезова почетком 1804, коју су извршили одметнути османски јањичари познати као дахије, Срби Београдског пашалука су подигли устанак. Kарађорђе је једногласно изабран за вођу устанка на скупу преживелих угледних Срба у фебруару 1804. године. За шест месеци су устаничке снаге заробиле и погубиле већину дахија, а до 1805. уништени су и последњи остаци дахијског отпора.

Kарађорђе и његови следбеници захтевали су далекосежну самоуправу, коју је султан Селим протумачио као први корак ка потпуној независности. Селим је одмах прогласио џихад против устаника и наредио војсци да крене на Пашалук. Османлије су претрпеле низ пораза од устаничких снага. Устаници су до 1806. заузели све веће градове у Пашалуку, укључујући Београд и Смедерево, а протерали су њихове муслиманске становнике. Оптерећен захтевима Руско-турског рата (1806—1812), Селим је Србима понудио опсежну самоуправу, али је Kарађорђе понуду одбио због руског признања да ће помоћи устаницима ако наставе борбу.

Чести и исцрпљујући сукоби, заједно с прекидом руске помоћи после Наполеонове инвазије 1812, ослабили су устанике, а Османлије су успеле да преокрену ситуацију у своју корист. Kарађорђе је био приморан да побегне из Србије у октобру 1813, а Београд је касније тог месеца пао, чиме је сломљен Први српски устанак. Он и његови следбеници су потражили уточиште у Аустрији, али су ухапшени и притворени. Упркос османским захтевима за његово изручење, Аустријанци су Kарађорђа предали Русима, који су му понудили уточиште у Бесарабији. Ту се придружио грчком тајном друштву Филики хетерија, које је планирало да покрене панбалкански устанак против Османлија. Kарађорђе се тајно вратио у Србију 1817, али су га убрзо убили људи Милоша Обреновића због страха да ће Kарађорђево поновно појављивање довести до османског одустајање од уступака на које су пристали после Другог српског устанка 1815. године.

Ђорђе Петровић се оженио 1786. године Јеленом Јовановић из Маслошева. Из тог брака родило се седморо деце — ћерке Сава, Сара, Полексија и Стаменка и синови Сима (умро по рођењу), Алекса (умро у 29. години у Kишињеву, Русија) и Александар, који ће касније током доба Уставобранитеља бити кнез Србије. Убрзо по заснивању породице, Kарађорђе је прешао у Срем где је као добровољац учествовао у Аустријско-турском рату под командом Радича Петровића. За исказану храброст добио је Златну медаљу и подофицирски чин.

Kарађорђе је оснивач династије Kарађорђевић, која је током 19. и 20. века владала Србијом у неколико наврата. Његово убиство је довело до вишедеценијских сукоба његових потомака и Обреновића, при чему је власт над Србијом неколико пута прелазила са једних на друге. За разлику од рођене браће Милоша Обреновића, Kарађорђева браћа и њихови потомци се не сматрају члановима династије.