После нарастајуће напетости и нетрпељивости протеклих месеци, кинески председник Си Ђинпинг и амерички председник Доналд Трамп састали су се крајем октобра 2025. у Јужној Кореји и постигли договор о делимичном смиривању трговинског рата.

У кинеској јавности је овај сусрет поздрављен као користан и као преко потребно затишје, али уз истицање да је реч тек о примирју, а не о трајном закопавању ратних секира. Састанак у Бусану од стране неких светских медија назван је „историјским“ кораком који ће стабилизовати односе и умирити глобална тржишта.

Постигнута је сагласност која доноси тренутно олакшање у тензијама. Договорено је да се обуставе даље ескалације мера: Вашингтон ће делимично смањити царине на кинеску робу и одложити за годину дана нове технолошке санкције кинеским фирмама, док се Пекинг обавезао да ће помоћи у сузбијању кријумчарења фентанила и обновити велики увоз америчке соје. Кина је, такође, пристала да на годину дана суспендује своја ограничења на извоз ретких земних метала, осигуравајући континуитет снабдевања САД том критичном сировином. Трамп је сусрет оценио оценом „12 од 10“ – од њега уобичајено ентузијастичан тон, после дуге конфронтације изазване његовим мерама.

У Кини преовлађује оцена да је Пекинг из овог сусрета изашао као победник. Примирје је склопљено под условима који више иду на руку Кинезима него Америци. Чак и западни аналитичари попут Александра Меркуриса (The Duran) слажу се да Трамп није извукао крупне уступке – осим договора о куповини соје и једногодишње суспензије кинеског ембарга на ретке метале. Кина није попустила ни у једном стратешком питању и Вашингтон тренутно нема начина да је на то принуди. Питање Тајвана, на опште изненађење, уопште се није поменуло током сусрета. Очигледно је да је обема странама стало до што хитније трговинске деескалације, па су ово крупно геополитичко питање оставили по страни.

Кинески медији наглашавају да су њихове „црвене линије“ остале нетакнуте, док је Америка морала да ублажи свој став. Аналитичари хвале снажан одговор Пекинга на „царински цунами“ Вашингтона, истичући да је Кина „остала мирна, издржала притисак и задобила поштовање“. Сматра се и да је Пекинг овим учврстио своју предност: САД су признале кинеску моћ у домену ретких метала и оставиле Кини простор да несметано настави технолошки напредак. Си је остварио тактичку победу која дугорочно јача позицију његове државе.

Званични Пекинг истиче да је стабилан однос могућ само уз узајамно поштовање и равноправну сарадњу, уз поруку да Кина „нема намеру да замени или потисне било кога“ већ да се фокусира на сопствени развој. Уколико Вашингтон прихвати реалност мултиполарног света и „нађе се са Кином на пола пута“, могуће је изградити конструктивно партнерство на добробит обе земље и света, истичу у Пекингу.

Ипак, свесни су да ривалство није ишчезло. Ово је тек привремени предах – суштински спорови и геополитичко надметање и даље постоје, па би распад примирја брзо вратио тензије. Трампова непредвидљивост ипак остаје ризик, али Пекинг верује да су најгори исходи избегнути и да време ради за њих.

Поједини западни посматрачи признају да је Кина овим добила историјску шансу да додатно ојача свој међународни статус. Кинески коментатори закључују да се однос снага помера у корист Кине и да ће она у настајућем мултиполарном светском поретку играти све истакнутију улогу – било кроз сарадњу са САД, било самостално.