На данашњи дан, 26. октобра 1961. Шведска академија објавила је да је Иво Андрић добитник Нобелове награде за књижевност. Писац који је био Хрват по рођењу, а Србин по опредељењу, до данас је остао једини јужнословенски нобеловац из области књижевности.

Вест да је Иво Андрић добио Нобелову награду за књижевност 1961. године одјекнула је широм Југославије као културна сензација, а уједно и као национални тријумф. Био је то први – и до данас једини – пут да је један писац са јужнословенских простора добио најпрестижнију светску књижевну награду. Дан је био 26. октобар 1961. када је Шведска академија објавила одлуку, а вест се муњевито проширила – најпре агенцијама, затим радио и телевизијским вестима, а потом и страницама свих југословенских новина.

У редакцијама, библиотекама, универзитетима и књижарама владало је одушевљење, док су се обични грађани, чак и они који нису били непосредно блиски књижевности, поносили што је баш "наш човек" добио тако велико светско признање.

У Београду, где је живео, новинари су се убрзо окупили испред његовог стана у Булевару краља Александра. Андрић их је, као и увек, дочекао скромно и достојанствено. Са његовог лица није се могла прочитати еуфорија – више осећај дубоке, тихе захвалности. На питања је одговарао уздржано, али са благим осмехом: „Ово није само награда мени, већ и језику којим пишем и земљи којој припадам“, рекао је.

Политички и културни званичници Југославије упутили су му честитке готово истог дана. Честитали су му и књижевници из целог света, а нарочито они са којима је имао интензивну преписку – попут Томаса Манa, Андре Малроа и других савременика. Југословенска академија наука и уметности организовала је свечани пријем, а књижевна друштва у Београду, Загребу и Сарајеву припремала су пригодне трибине и јавна читања Андрићевих дела.

Посебно је порасла потражња за његовим књигама. У књижарама су се тражили примерци На Дрини ћуприја, Травничке хронике и Госпођице, а издавачи су убрзано штампали нова издања. Ученици и студенти читали су га сада не само као „обавезну лектиру“, већ као човека који је својим речима премостио границе једне земље и постао глас једне културе у светским размерама.

Пријем вести о Нобеловој награди био је тренутак у којем је читава Југославија, без обзира на републичке и националне разлике, осетила заједнички понос. Андрић је, као тихи хроничар Балкана, добио међународно признање управо за оно што је најбоље умео – да приповеда о сложеним, трагичним и дубоко човечним историјама једног подручја које је дуго било на маргини светске књижевности.

Тај октобарски дан 1961. остао је упамћен као дан када је један писац, седе косе и смиреног гласа, постао бесмртни представник јужнословенске културе у историји светске књижевности.

Драган Јаковљевић