До историјског самита у Будимпешти, вероватно, неће доћи, упркос оптимистичким тоновима из кругова мађарске владе.
Постоје ситуације када сви нормални и поштени људи знају да је дошло време за миран договор и закопавање ратних секира, али до тог мира и договора никако да дође. Разлог је једноставан: постоји једна ситна али утицајна мањина, група злих и себичних људи, којима мир није у интересу.
Зато је време да и ја умањим своја оптимистичка очекивања везна за скори завршетак рата у Украјини и могућности проналаска компромисног решења за преговарачким столом. До историјског самита у Будимпешти, вероватно, неће доћи, упркос оптимистичким тоновима из кругова мађарске владе. Европа је управо усвојила нови пакет санкција против Русије, придружила им се и Америка, а Руси изгледа коначно одустају од Доналда Трампа и решење траже на бојном пољу. Кад не иде милом, ићи ће силом, сматрају у Кремљу.
Западне владе, са своје стране, све више троше замрзнуте руске паре да финансирају Украјину (изгледа да су при крају својих), и разматрају могућности дубинских удара на стратешке циљеве у Русији, уз употребу Томахавк и Сторм шедоу ракета америчке и британске производње. Један такав удар се управо десио: нападнута је велика рафинерија у близини Москве. Пошто те ракете није могуће лансирати и усмерити на циљ без учешћа америчког и британског особља, рат полако улази у фазу када се велике силе боре једне против других, без посредника. Алтернатива преговорима и миру је, дакле, јасна: трећи светски рат.
После више од три године ратовања, украјинске снаге су на ивици издржљивости. Мада су стварни губици Украјинаца строго чувана војна тајна, знамо да се ради о стотинама хиљада погинулих војника и о огромној количини уништене војне технике. Тенкови и оклопна возила уништени су у великом броју већ током неуспеле летње офанзиве 2024. године, а залихе противваздушних ракета и артиљеријске муниције су при самом крају. Насупрот томе, толико потцењена руска војна индустрија ради пуним капацитетом и производи на нивоу који је за Запад незамислив.
Захваљујући таквој надмоћи у ресурсима, Руси су преузели потпуну иницијативу на терену. Непрекидним артиљеријским ударима и локалним пешадијским нападима они полако потискују украјинску одбрану. Исцрпљени Украјинци све више попсустају, Покровск, Сиверск, и Купљанск су скоро опкољени, руске снаге напредују у Запорожју према Гуљајпољу, а на саверу заузимају остатке Вовчанска. Украјинска одбрана је на измаку: дуж целог фронта положај њених јединица се погоршава из дана у дан, без изгледа да ће променити ток борби.
Куда води наставак рата? Ако не дође до дипломатског преокрета, рат ће бити решен искључиво на бојном пољу. Најизгледнији исход је постепено „комадање“ Украјине: Москва би преузела све територије које сматра важним, Крим, Доњецк, Луханск, Запорожје и Херсон, док би остатак земље опстао као нефункционална марионетска држава под западним протекторатом, без суверенитета. Другим речима, Кијев неће остварити победу, неће повратити изгубљене области, нити задржати стварну власт над преосталом територијом.
За Запад би то био тежак пораз. Неоконзервативна доктрина одбијања компромиса, тежња да се Русија измори и ослаби ратом дала је нежељени резултат – Украјина разорена, Запад финансијски и војно исцрпљен, а Русија није поражена. Наставак таквог курса, одбијање прихватања реалности, само повећава ризик да сукоб прерасте у директни окршај НАТО-а и Русије – што би значило самоубилачки светски рат нуклеарних сила.
Рат у Украјини ушао је у завршну фазу, у којој сила диктира исход. Без нагле промене става западних лидера ка преговорима, сукоб ће бити окончан у крви. Биће то, на крају, тужна лекција о прокоцканом миру, пре него ичија победа.