Сваке године, у бројним местима где се српски језик и даље негује са љубављу, деца дочекују пакете пуне школског прибора, књига и пажње. Иза тих акција стоји удружење „Чувари баштине” из Кикинде, на челу са Милинком Арсеновим, који својим радом спаја заједнице у Србији, Мађарској и Румунији. Његов циљ није само да помогне – већ да сачува оно што је највредније: српски језик, традицију и идентитет.
Како је почела Ваша активност у Удружењу „Чувари баштине”?
Почео сам 2018. године, тако ми је дошло, када сам био у посети Мокрину, слушао сам предавање и као да ми је неко одозгоре рекао, учини то, помози им. И тако сам приметио да постоји потреба за очувањем културне и верске баштине у нашем крају. Прво смо обновили заветни крст код Мокрина који је био на ивици урушавања, а затим смо кренули са хуманитарним акцијама за децу у школама у Србији, Мађарској и Румунији. Знао сам да су моји Арсенови дошли из Арада, и онда сам осетио потребу да вратим дуг мојим прецима, који су оданде дошли у Србију. И ето, тако је почело.
Који је главни циљ удружења?
Наша мисија је да очувамо културно-историјску и верску баштину, као и српски идентитет кроз образовање и подршку деци која уче на српском језику у региону. Ја чак и свог унука учим овим вредностима, да треба да помаже другим људима и буде хуман, а он је веома често и мој сапутник на овим путовањима. То се сад примећује и у његовој школи, учитељица га је похвалила за његов несебични рад.
Како финансирате ваше хуманитарне акције и ко вам помаже?
Хуманитарне акције финансирамо уз помоћ пријатеља, грађана и појединих институција. Имам пријатеље из различитих организација – професоре, уметнике, јутјубере, као и бројне појединце који помажу колико могу. Свако доприноси на свој начин, а оно што нас спаја је љубав према нашем језику, култури и деци. Ја сам увек умео лепо да причам и мислим да сам том причом допринео да људи лепо прихвате мој позив за учешћем у некој акцији. Раније смо добијали подршку од града и културног центра, али ове године, из политичких разлога, нисмо. Ипак, настављамо да радимо, јер верујемо у оно што радимо.
Коју врсту помоћи пружате деци у школама?
Деци делимо школски прибор – ранчеве, пернице, свеске, прибор за ликовно и музичко васпитање, као и пакетиће за празнике, попут Светог Саве. Циљ је да им олакшамо школовање и подстакнемо очување српског језика и културе.
Да ли имате планове за проширење активности?
Да. Планирамо да укључимо старије ђаке и покренемо размену ученика између школа у Србији и Мађарској. Такође желимо да организујемо дечји камп српског језика и радимо на континуираном учењу српског језика у региону. Некада давно то је била пракса, тако сам и упознао Нору Роцков Станојев, садашњу директорку основне школе у Дески, која је дошла из Батање и била код мојих комшија и учила српски језик.
Како деца реагују када им доносите помоћ?
Деца су увек искрено срећна и захвална. Често нам припреме песмице, цртеже и дочекају нас са осмехом. Најлепше је било кад сам једне године однео поклоне у школу, а тамо међу децом стоје близнакиње, мени као да је неко рекао да треба да понесем две исте торбе, сасвим случајно се десило а оне су биле одушевљене, пресрећне.
Који су највећи изазови са којима се суочавате у раду?
Највећи изазови су финансије и политичке препреке које понекад отежавају добијање подршке. Поред тога, тешко је организовати континуирану наставу српског језика у Румунији на пример због логистике и обавеза наставника, путовања, а постоји интересовање.
Како одржавате сарадњу са заједницама у Мађарској и Румунији?
Одржавамо сталне контакте са школама и заједницама у тим земљама, шаљемо пакете, помажемо у настави српског језика и планирамо размену ученика. Такође сарађујемо са локалним институцијама и удружењима која деле исту мисију.
Како видите будућност очувања српског језика и културе у региону?
Верујем да је најважније да деца наставе да уче српски језик и да се негује наша традиција. Док год се чује жамор српске речи и звона наших храмова, наш идентитет ће живети. Ми ћемо наставити да радимо на образовању, хуманитарним акцијама и сарадњи са државним и међународним институцијама.
Милинко Арсенов и „Чувари баштине” показују да истинска доброта нема границе ни у језику, ни у километражи. Њихове акције нису само хуманитарне – оне су позив на очување онога што нас повезује: вере, језика и традиције. Сваки ранац који стигне до једног детета, свака свеска и књига – сведоче о томе да српска реч живи, тамо где се преноси с љубављу.
Сања Симулов