У организацији Самоуправе Срба Терезвароша (6. кварта), у сали Српског позоришта у Нађмезе улици, 13. октобра одржано је поетско књижевно вече Снежане Николић, песникиње из Новог Сада, уз модераторство Светлане Борал, чланице ове самоуправе, на чију иницијативу је и уприличено ово дивно вече. Тема вечери је било представљање песникињине друге збирке по реду, под називом „О чему шумови преносе различите истине”.
На самом почетку вечери, ауторка је као најбољи начин за представљање себе одабрала да прочита неколико својих песама, међу којима је и песма „Шум”, носећа песма ове збирке, па су присутни имали прилику да чују како се ауторка у својим редовима игра са речима којим вешто осликава окружење, тренутна као и нека друга дубока осећања и својим богатим метафорама све то потпуно транспарентно ставља пред читаоца: забележени тренуци, опажања и размишљања.
По мишљењу Николићеве, књижевне награде су значајне за живот сваког песника, посебно за младе песнике, јер представљају на неки начин ветар у леђа и потврду да су препознати и за њих се ствара ново поље могућности за објављивање поезије. Међутим она нам показује и другу страну о којој се мање прича:
- Књижевне награде су и велика одговорност, јер први пут када добијете неку награду, онда осим сопствених очекивања постоје и очекивања публике и ту се може десити да се појави блокада у писању – време када више преиспитујете своје стваралаштво и схватате да морате да оправдате то поверење људи и њихова очекивања од вас и ви сами од себе.
Свакако је за публику било интересантно да слуша и о песникињином односу према њеној првој књизи и о томе какав однос после извесног времена она сама има према својим ранијим радовима, о утицају других песника на њене прве радове и о њеној свесности о томе, као и каснијем настојању да се ослободи тих утицаја и буде аутентична. Открила нам је да је постојала још једна збирка коју је написала, а коју заправо и није објавила, јер је схватила да је она настала у једном за њу експерименталном периоду у коме је она тражила свој други глас, достојан да буде објављен, а који ће бити бољи од њеног првог гласа.
У разговору са песникињом о њеном високом образовању и кроз школовање упознавању са радом многих наших признатих књижевника, сазнајемо да се понекад такво образовање чини и као терет, јер „како стварати и писати после Црњанског, Андрића, Пекића, Киша и било којих великих имена” или „има ли поезије после високих модерниста у нашој традицији?”, што има и своје добре стране, јер сада код ауторке захваљујући томе постоји висока свест о нашој традицији и спознаји да није свака реч вредна стављања на папир и није свако искуство вредно објављивања, а ту је свакако и свесност да не пише прва о некој теми што доводи да се запита шта је то ново и интересантно за писање и објављивање.
Међу посетиоцима ове вечери су претежно били гимназијалци у пратњи својих домских васпитача, професори Српске школе са Трга ружа, као и председница ССМ др Јованка Ластић.
Снежана Николић је рођена 1990. године у Брдарици. Докторанткиња је на Одсеку за српску књижевност, на Филозофском факултету у Новом Саду. Објавила је збирку поезије „Задивљени спавач” 2013. године као лауреат Фестивала поезије младих у Врбасу и збирку О чему ШУМОВИ преносе различите истине (Агора, 2022). Освојила је прву награду за поезију у Зрењанину, на конкурсу Улазница 2016, а друга књига јој је била у неколико избора за престижне песничке награде, међу њима и у најужем избору за регионалну песничку награду „Стјепан Гулин”. Добитница је награде „Раде Томић” за 2024. годину. Поезија јој је преведена на енглески, румунски, мађарски, руски, италијански и француски језик и уврштена у бројне антологије. Осим поезије, пише есеје и научне радове, и објављује их у домаћим и међународним часописима и научним зборницима. Живи у Новом Саду и ради у Библиотеци матице српске.
Драгана Меселџија