Трамп, Путин, Орбан. Последњих година та три имена често стоје у истој реченици, обично у негативном контексту. Светски медији их редовно часте етикетама попут „аутократа“, „диктатор“ или „претња демократији“. Овога пута, међутим, постоје изгледне шансе да се лидери САД, Русије и Мађарске, састану у Будимпешти како би преговарали о могућностима окончања најкрвавијег конфликта на тлу Европе још од завршетка другог светског рата.

Двојица од тројице преговарача су председници највећих војних сила света, и директно или посредно су укључени у рат. Русија је страна у сукобу, док су САД протеклих година обилато помагале кијевски режим економски, политички и војно. Оно што, међутим, за нас овај сусрет чини посебно интересантним јесте чињеница да се Путин и Трамп састају у главном граду наше државе, уз посредништво мађарског премијера Виктора Орбана. Мађарска нема војну тежину, али има снажан политички кредибилитет посредника. Она је једна од ретких европских земаља која се од почетка сукоба залаже за мир и одбија да буде део ратнохушкачке реторике.

Преговарачи неће имати нимало лак посао. Рат у Украјини и даље бесни: упркос хиљадама мртвих, милионима избеглица и опустошеној земљи, многи на Западу и у Русији и даље верују у решење на бојном пољу. Амерички војно-индустријски комплекс и неколико европских влада делују као да желе да и даље доливају уље на ватру – упркос томе што Украјина губи и територију и народ. Земља је у расулу, а – уколико се рат настави – прети јој потпуно уништење.

А зашто баш Мађарска? Пре свега, због поверења. Трамп и Орбан су блиски савезници: мађарски премијер му је остао пријатељ и у тренуцима када су га се и у Америци многи одрекли. Трамп то није заборавио. Ко каже да у политици нема пријатељства? Друго, амерички председник очигледно жели да оконча рат и преусмери ресурсе САД на друга жаришта – вероватно на Далеки исток. За такав пројекат потребан му је европски партнер, а Орбан је човек који уме да преговара и са Москвом и са Бриселом. Треће, Путин поштује Орбана због његовог одбијања да следи антируску хистерију и због прагматичног става да је „интерес мађарског народа на првом месту“. Коначно, Орбан је један од ретких европских лидера који отворено и доследно говоре да је мир могућ само уз озбиљан компромис од стране колективног Запада. Управо то чини Мађарску погодним местом за разговор.

А шта је са Украјином, где је она у целој тој причи? Зеленски и Орбан су у сталном сукобу – од енергетике до питања мађарске мањине у Закарпатју. Кијев је више пута оштро нападао Мађарску, чак и бомбардовао нафтовод „Дружба“ који је снабдева. Зато избор Будимпеште као места састанка носи и снажну симболику: као да Трамп и Путин шаљу поруку Зеленском – „о теби ћемо одлучивати без тебе“.

Наравно, ништа није готово. Самит у Будимпешти може и да се откаже у последњем тренутку, или да се заврши лепим али празним речима и без икаквог резултата, као што је већ виђено на Аљасци. Шансе за то су прилично велике, а силе које ће да раде на томе налазе се и у Европи и у Америци, и у Русији, па и у самој Украјини. Али ако Трамп заиста понуди Русији оно што она од почетка тражи – међународно признање окупираних украјинских области као део Русије, неутралност и демилитаризацију остатка Украјине и гарантована права руског становништва – онда овај сусрет може постати историјски. У том случају, Будимпешта би постала место где је започело окончање највећег рата у 21. веку, и где је Виктор Орбан коначно осигурао своје место у европској политичкој историји.