Награда „Радован Бели Марковић” за најбоље прозно дело на српском језику објављено у 2024/2025. години припала је књижевнику др Милану Мицићу за збирку прича „Зашто је петао престао да кукуриче” у издању новосадске „Академске књиге”.

По традицији, признање које додељује лајковачка библиотека „Радован Бели Марковић”, уз подршку општине Лајковац, уручено је у Ћелијама, родном месту великог књижевника, у порти тамошњег манастира Светог Ђорђа, 10. октобра, на дан рођења Белог Марковића.

– И данас овде осећам да су моји јунаци загрљени са јунацима Радована Белог Марковића и да седе овде пуше, пију ракију, људикају и причају како се може живот преживети и да ли се може живот преживети, а сачувати оно мало људског достојанства упркос временима и невременима – рекао је Милан Мицић у беседи поводом награде. Додао је да један његов јунак на крају књиге каже: „Не знам, брате, да ли је теже бити стваран човек или измишљен јунак у неком роману или причи.”

– Та дилема вечито остаје. Радован Бели Марковић је трасирао пут којим идемо сви ми који смо самосвојни у српској књижевности и који имамо своју причу, који имамо свој крај и имамо своје људе. Да ли велике теме постоје негде другде ван нас? Да ли велике теме постоје негде тамо у оном великом и обећаном свету о којем можда маштамо живећи у свом крају? Радован Марковић показао је да живот тече тамо где људи постоје, да живот тече тамо где људи живе, да живот тече тамо и да се чуда дешавају тамо где је песник, где је књижевник и где сви људи око њега удишу тај ваздух, гледају ту траву, ту шуму и виде напуклину на камену и виде да живот око њих траје... – поручио је Мицић, захваливши Радовану Белом Марковићу што је отворио пут ка нечему што се зове самосвојна, аутентична књижевност, књижевност срца, душе, где су људи око њега прави истински јунаци, не само живота него и књижевности.

Венац прича Милана Мицића „Зашто је петао престао да кукуриче” састоји се од десет прича које су мотивски и тематски везане за колонисте између два светска рата у Банату, али и за друге приповедане просторе, све до Русије и Америке, где су се затицали по сили неумољивих историјских околности или пак у тежњи за бољим животом, бежећи од ратне и нарочито поратне политичке репресије, навела је Слађана Илић, председница жирија, образлажући одлуку о додели награде.

– Ово остварење Милана Мицића својеврсна је хроника једног века, менталитета и колонистичког живота. Трагика јунака у сложеним животним условима: два рата и сеобе, заробљеништво у Русији, па пачеалба у Америци и на крају долазак нових вредности, када се мука константно увећава, то чини да јунаци много тога почињу да посматрају кроз лупу страха и бриге. Ипак, њихов животни витализам, осим што их тера да за све што их затиче нађу решења, одржава се и специфичним, изузетним смислом за хумор, прихватањем разнородних животних и друштвенополитичких чињеница са таквим одмаком. Отуда у причама као доминантне фигуре налазимо иронију и аутоиронију, а као поступак доминира ситуацијска комика – истакла је Слађана Илић.

Читајући странице Мицићевог приповедног венца које врве од готово невероватних догађаја, поред већ наведеног очуђавања приповеданог простора, уочавамо и друге везе са поетиком прича Радована Белог Марковића, нарочито са онима које садрже политички дискурс, додала је она.

– Јунаци, изложени репресији, разумеју сталну промену и процесе у којима се смењују стари и нови победници, „народни усрећитељи”, „ослободиоци”, који делају у складу са чињеницом да је сада „дошло њихово време”. Свесни ње, не устежу се да према сеоским часним домаћинима, од којих су многи солунци, исказују непоштовање, траже им откуп и чупају им бркове – навела је председница жирија.

Извор: Политика