Уместо да смирују страсти, они који себе представљају као миротворце чине све да до мира не дође, бар док они не обезбеде неке толико жељене позиције за себе.

Постоји древна прича о мудром цару Соломону. Забележена је у Старом завету (Прва књига о царевима, 3:16–28) и гласи отприлике овако: две мајке су живеле у истој кући и обе су у слично време родиле синове. Једно дете је нажалост умрло, па је његова мајка, у очају, подметнула своје мртво дете другој жени и узела њено живо. Очекивано, уследио је жесток спор – обе су тврдиле да је преживели дечак управо њихов син. Цар Соломон је тада, да би открио истину, прибегао необичном испиту: наредио је слугама да донесу мач и пресеку живо дете напола, како би свакој жени дао по једну половину. Једна од жена је без приговора прихватила царево „решење“, док је друга – истинска мајка – заплакала и преклињала Соломона да поштеди живот детета и радиje га преда оној другој жени, само да остане читаво. Наравно, у том тренутку, све је постало јасно: Соломон је схватио ко је права мајка и дао јој бебу, јер је била спремна да се одрекне свог мајчинског права само да би дете преживело.

Зашто своју колумну започињем овом причом? Зато што она, нажалост, звучи веома познато у контексту наше данашње ситуације. „Дете“ у причи је метафора за српску заједницу у Мађарској, а улогу сукобљених „мајки“ преузеле су разне струје и фракције. Свака страна нас уверава да баш она највише воли ово наше заједничко чедо и да му жели све најбоље. Али, када дође тренутак истине, поједини би, чини се, радије пристали да заједницу пресечемо напола и тако је потпуно упропастимо, него да допусте да сласт и власт припадне неком другом. Поставља се питање: ко је у овој нашој причи истински родитељ, а ко лажна мајка спремна да уништи све око себе, ако већ не може да има оно око чега се отима?

Посматрајући недавна дешавања, препознајемо одређене жалосне обрасце понашања. Имамо, прво, оне којима су пуна уста „јединства“, у свакој другој реченици позивају на саборност и заједништво, али када дође време да се за то јединство нешто конкретно учини, ти исти опструишу рад наших институција и онемогућавају да заједница функционише. Као у изреци о лажним пророцима, „по делима их њиховим познајемо“: шта вреди говорити о слози, ако намерно не долазиш на седнице и блокираш рад свог малог српског парламента, Скупштине која управо и постоји ради дијалога? С правом можемо да поставимо питање: где би, ако не у Скупштини, тај дијалог уопште требало да се води? Тиме се судбински важне одлуке одлажу, рокови пробијају, школе и установе наше заједнице доводе у ризик. Последице, како финансијске, тако и политичке и репутационе, могу бити веома неповољне, али изгледа да су неки заборавили да у Скупштини не седе ради себе и својих хирова, него у име свих нас које представљају. Ујединити заједницу не можеш тако што ћеш је намерно и неодговорно кочити и блокирати.

Затим, видимо и оне друге, који на речима проповедају „помирење“. Красно звучи та реч – као мелем на рану подела. Али док јавно нуде братске загрљаје, дотле испод жита, често и са лажних, анонимних профила, сеју раздор и шире неистине о својим „супарницима“. Као да мисле да се не зна ко стоји иза тих звучних али лажних имена! Свима је јасно да искрено помирење не иде руку под руку са подметањима и клеветама. Не можеш призивати мир, а водити прикривени пропагандни рат – то се двоје међусобно потиру. Најжалосније, такве подвале трују обично и оне добре људе са стране, обичне чланове заједнице, који ни криви ни дужни бивају увучени у вртлог раздора. Уместо да смирују страсти, они који себе представљају као миротворце чине све да до мира не дође, бар док они не обезбеде неке толико жељене позиције за себе.

Има и једна трећа врста: они којима су пуна уста „пожртвовања“ и „бриге за заједницу“, али више воле титуле него обавезе. Хоће ’леба без мотике. Такви се, често без икаквих претходних заслуга, знања и искуства, отимају за највише положаје, али кад им се неки посао повери, одједном их нигде нема. Желели би положаје који носе престиж и високе плате, али не и одговорност и свакодневни рад који иду уз функцију. Познати су нам ти типови: када се „дели плен“ у виду титула, плата и привилегија, први су у реду; а када треба заврнути рукаве и радити, одједном имају хиљаду изговора. Понекад се човек запита да ли су уопште разумели да бити на високом положају значи, пре свега, служити. Ако прихватиш да будеш представник једне заједнице, то није ни част ни привилегија за твоје лично уживање, него огромна обавеза према онима који су ти указали поверење. Другим речима, ако немаш знање, искуство, ако се претходно ниси доказао на нижим функцијама у заједници, и ако ниси спреман да жртвујеш своје време, труд за опште добро, онда се немој грабити за положаје. Није поента имати функцију, већ радити посао који она носи.

Овде смо намерно говорили о понашањима, а не о појединцима. Јер проблем и јесте у томе што ови лоши обрасци понашања опстају у нашој заједници деценијама. Зато смо и дошли до краја овог ћорсокака. Не можемо више да наставимо тим путем, јер срамотимо заједницу, рушимо њен историјски углед, угрожавамо све што смо протеклих деценија саградили, и даље черечећи сопствено чедо.

Постоји ли излаз? Соломонска пресуда нам нуди решење. Право решење је да се дете сачува, а не да се личне, често нереалне и нездраве, амбиције задовоље. Морамо сачувати заједницу у интересу свих, а не само у интересу малобројних са правом гласа у Скупштини и оних са добрим политичким конекцијама. Вреди се подсетити да у нашим редовима има доста добрих, квалитетних људи на обе стране, оних који искрено раде за добробит Срба у Мађарској. Још није све црно, далеко од тога. Ако би ти вредни и разумни људи успели да удруже снаге за виши циљ, да надјачају утицај оних букача и хушкача с нездравим амбицијама, заједница би могла да продише и прогледа. То би било право соломонско решење за наш раскол: да истински посвећени превладају над сујетнима, грамзивима и славохлепнима. У том духу, присетимо се оне познате, духовите молбе, приписане Душку Радовићу: „Ситуација је озбиљна. Молимо паметне да више не попуштају.“

Милан Степанов