Српска заједница у Мађарској изгубила је још једног свог члана. Никола Мијатовић из Ловре упокојио се 7. октобра 2025. у својој 91. години.

Никола Мијатовић рођен је у Ловри, у породици чији корени далеко сежу у овом српском селу. Његови преци су били часни земљоделци, те је и он са супругом Наталијом свио гнездо на земљи својих прадедова, настављајући да негује традиционалне и породичне вредности. Цео живот је провео у родном селу Ловри и један је од последњих Ловрана старе генерације који је чувао сећање на живописан српски свет на Чепелској ади.

У време социјализма, педесетих година, добио је посао возача камиона у сеоској задрузи. Уз обавезе које је имао ван куће, није занемаривао ни рад на своме домаћинству. Његов дом је увек био отворен и гостопримљив. Волео је живот и волео је људе. О некадашњем дружењу са људима који су му били блиски, често је и под старе дане приповедао занимљиво и анегдотски шта је „кадгођ било“. Многе његове приче забележене су у Српским недељним новинама, приче о виноградима, о некадашњим дућанима, о сеоској кафани, мијани, како су је Ловрани звали, о гробљу и старим породицама које је памтио по казивању других. Бистрог ума, са приповедачким даром и са специфичним, врцавим хумором, причао је у перо записивача са меланхолијом због свега што је неповратно прошло. Имао је у свом карактеру шеретског духа који га није напуштао ни у старости. Волео је старе српске песме и сам радо на весељима да запева.

Живот дугачак и леп провео је уз своју драгу Наталију, која му је била највећа и незамењива подршка и ослонац. По њеном одласку, полако је и он одлазио, гасио се тихо без видне болести. Отишао је мирно, верујући да ће се њих двоје у некој другој димензији поново срести, да ће се њихове душе с радошћу препознати и уз њену омиљену песму „Хладан ветар пољем пири, а на земљу пада ноћ...“ заједно се препустити бескрају.

Опраштамо се од овога добродушног човека, вредног домаћина, оданог супруга, доброг оца, деде и прадеде присећајући се и памтећи га са поштовањем. Са тугом и љубављу га испраћају његова деца, кћерка Јулијана, син Љубомир, унуци Лазар, Никола, Душан, Дејан и праунук Мирко.

Нека у миру почива наш Никола и вјечнаја му слава и памјат.

Славица Зељковић