Прича из истоимене књиге Драгана Јаковљевића, управо објављене на мађарском језику, у издању будимпештанског Културног центра "Српски венац", у преводу Светислава Недучића

Источна железничка станица Kелети, чија је велелепна фасада и данас архитектонски симбол и понос Будимпеште, за нас који смо навикли да на њој дочекујемо и испраћамо родбину и пријатеље из Србије, или да се са њених перона упутимо ка југу, није више она стара. У очекивању нових и до данас недочеканих пруга, возова између Будимпеште и Београда одавно нема. Заменили су их минибусеви, који путнике између две престонице превозе брже, „са адресе на адресу”, како је назначено у реклами.

Пуних двадесет година су возови „Иво Андрић” и „Авала” мојим бројним сународницима у мађарској престоници били једина физичка веза са родним крајем. Можда би требало да кажем како се с носталгијом сећам вожњи железницом деведесетих година прошлог века. Неки то и тврде, али пажљиви слушалац стиче утисак да они, заправо, не жале толико за старим, расклиматаним возовима, колико за својом прохујалом младошћу.

Ако мене питате, ни најмање не жалим за бесконачним клацкањима на полураспаднутим српским пругама тога времена; за дневним и ноћним авантурама играња мачке и миша са лоповима који су, како се говорило међу путницима, уз асистенцију или барем прећутну сагласност кондуктера пљачкали усамљене и поспане путнике; за дотрајалим вагонима који би се зими претварали у полузалеђене контејнере, а лети у суве сауне; за тоалетима о чијем изгледу овом приликом радије не бих; за вишесатним бесмисленим задржавањима возова на граничном прелазу Kелебија; за бесомучним препуцавањима са кондуктерима о томе зашто седимо у вагону прве класе, а купили смо карту за другу, при чему између та два разреда није било никакве видљиве разлике; за природном вентилацијом, која је подразумевала својеручно отварање и затварање прозора на вагонима онолико често колико је сваком путнику одговарало и која је по правилу била разлог за жестоке свађе, па и физичке обрачуне међу њима. 

У Београд бисмо, после десеточасовног путовања брзином од 30 до 40 километара на час, стизали у стању које је захтевало барем дводневни психофизички опоравак, колико је обично и трајао мој боравак у домовини.

Неки пештанску станицу Kелети памте и по томе што су на њој први пут крочили на мађарско тле, и не знајући да је тај, наизглед случајни чин, означио почетак њихове нове животне етапе, у земљи која им је нешто касније постала друга домовина. И ти новији српски сеобници су, као и они Чарнојевићеви, најпре веровали да ће у Мађар-ској остати недељу или две; месец или два; годину или две... И тако, све док свој привремени боравак нису почели да мере деценијама и док им њихови потомци, одрасли у Будимпешти или и рођени у њој, нису дали до знања да овај град сматрају својим родним крајем. У тим тренуцима, дилеме би ишчезавале и свака привременост би се селила у породичну историју.

Они, пак, који су у Будимпешту тих давних година возом стизали као туристи, Kелети највише памте по шпалирима времешних станодавки. Оне су их деценијама, све до појаве интернета, прве сачекивале још на долазном перону и свака им показивала овећи комад картона на коме је била исписана реч „СОБЕ”. Споразумевали су се и цењкали мимиком и покретима руку, јер је у Мађарској, на изненађење сваког Југословена, руски језик мало ко знао, иако су га у школи учили сви. Они старији, рођени и школовани у предратној Мађарској, помало су се сећали њима много дражег немачког. Тај језик, међутим, у нашој домовини у то време није био омиљен, па стога није често ни практикован. Сви смо радије учили енглески, али се он у Мађарској, у деценијама комунизма није могао чути нигде, па чак ни у америчким филмовима. Њих мађарске ТВ станице никада нису преводиле и титловале, као у Југославији и већем делу света, већ је сваки филм синхронизован гласовима домаћих глумаца, што се и данас практикује.   

Станодавке са Kелетија бавиле су се издавањем соба годинама, тако да превара готово и није било, а смештај је, иако скроман, одисао уредношћу и чистоћом. Многи наши људи су, с временом, постајали њихови стални гости и касније их препоручивали својим пријатељима. За разлику од данашњих станодаваца, оне туристима нису издавале комплетне апартмане, јер су у њима и саме живеле. Обично би по једну или две собе намењивале гостима, наравно, уз могућност употребе заједничког купатила и кухиње, а остатак стана задржавале за себе.

Тих осамдесетих и деведесетих година, Kелети је био и мењачница девиза на отвореном. Свако од нас који смо тамо продавали немачке марке, како бисмо добили коју форинту више него у мењачницама, имао је свог дилера, поузданог и дискретног Арапина. Стајали су у ма-њим групама крај неког од улаза у станичну зграду и чекали своје редовне муштерије. Било је то најсигурније место за ову врсту размене. У свим осталим варијантама, поготово уличним, увек је вребала опасност да власник девиза остане без њих, а да превару и не примети одмах. Преваранти су се у остваривању својих наума служили разним триковима и обично успевали у томе, попут правих мађионичара.

 Близина Трга ружа и Српске гимназије чинила је да се на Kелетију често могао чути наш језик, поготово у време полазака и долазака возова из Србије. Kао и свака станица, и ова је била сведок дубоких и болних уздаха за онима који одлазе; суза радосница при сусретима са онима који су управо пристигли; нестрпљења праћеног псовкама када спикер објави да воз из Београда касни; погледа пуних стрепње, упртих у даљину, када га и даље нема...

Полако се, покретним степеницама, спуштам у четврту линију метроа, која однедавно повезује тај део града са супротним, на будимској страни. Подне је, па промет у метроу није велики. Људи у то доба дана обично не журе. Има места и за седење. Врата се затварају и возило метроа полако креће, да би после неколико секунди нагло убрзало кретање.

На станици која носи име папе Јована Павла Другог не излази нико. Нова је и релативно близу претходне, а и следеће станице. Улази само млађи молер, у беличастом оделу испрсканом бојом, са кофом у руци. Сигурно добро зарађује, размишљам. Молерај се у Будимпешти добро плаћа. Возило се на тренутак елегантно клати, а у истом ритму и течност у кофи. Неће ваљда... Неће.

Средовечни човек који седи до мене, полугласно, али ипак довољно чујно, кроз полусмех пита свог сапутника да ли на Тргу Ракоци и даље ординирају пријатељице ноћи. Овај узвраћа осмехом, али немоћно слеже раменима. Потом сумњичаво одмахује главом. Поставили су камере, не верујем, каже. Ипак, две оскудно обучене, дугоноге црнке устају и крећу ка излазним вратима. Трг Ракоци, објављује глас са аутомата.

На Kалвиновом тргу из вагона излазе сви путници, сем мене. Улази их дупло више. Тако је на свим местима на којима се укрштају линије будимпештансог метроа, па и на овом. Излазе, траже како и где да преседну, улазе журно и заузимају места, ако их има, задовољни што су пронашли своју линију.

Глас објављује да је следећа станица Трг Февам (Трг главне царине). Навиру сећања на оне тешке, али и лепе године. Мајка, наша пудла Ара и ја становали смо у згради број четири, недалеко од Моста слободе, прекопута затворене градске пијаце. Пред очима ми убрзана филмска трака. Читав живот је ту. И њих две... Ара је несташна и трчи у наручје групи веселих туриста. Они је мазе, радо би да се поиграју, али она као да жели само да их поздрави и брзо се враћа мајци. Ту је сигурнија. Мајка је задовољна због тога, глади Арино фино крзно и показује да јој је место ту, крај њених ногу.

Подижем поглед и видим жену, веома сличну мојој мајци, како ме нетремице посматра. Не, не, то не може бити. Мајка и Ара су одавно далеко, међу звездама... Да ли да изађем? Већ дуго избегавам ову станицу. Није ли дошло време да то коначно прекинем? Вагон метроа се полако зауставља, врата само што се нису отворила. Старија жена ме и даље гледа, двоумим се... Излазите ли, пита. Не знам, мислим да не, кажем. Ништа не одговара, обара поглед. Диван трг, везује ме за лепе дане, каже једва чујно и погледи нам се поново срећу. Врата се брзо отварају, она устаје и, као да је одлуку донела у том тренутку, брзо излази. Више је не видим, нестала је међу путницима. Устајем и ја, брзо, покушавам да се пробијем кроз масу људи која управо улази у вагон, али не успевам. Врата се затварају и возило поново креће. Следећа станица је Гелертов трг, припремите се за излазак, оглашава се аутомат. Седам на прво слободно место и невољно настављам путовање. Више нисам сигуран докле.

На месту до оног на коме је седела жена, сада је врло млада, тамнопута продавачица црвених ружа. Остала ми је само једна, хоћете ли да је купите, пита старијег господина који стоји. Он се претвара да је не чује. Спрема се да изађе, јер метро поново успорава. Брзо купујем ружу и пажљиво је спуштам на место до њеног. Празно је, али осећам да тамо и даље има некога. Ја излазим, али је ти чувај, кажем девојчици. Она ме гледа, као да разуме.